Може, ал’ само у жутом капуту

„Пропаст једног града, рушевина једног друштва. Некадашњи првак Европе КК Босна, симбол Сарајева и БХ кошарке, неће играти АБА лигу и поред спортског пласмана. Нема дворане. Нема пара. Нема система. И најгоре – нема воље. Срамота!” Ово је наслов с поднасловима коментара објављеног половином јуна у сарајевском „Авазу”, а не у Бањалуци, Београду, па је пун гнева и самосажаљења, а не приписаног ликовања.

Данијал Хаџовић, познати спортски новинар, објективно пише о сарајевском, републичком и југословенском не само спортском успеху, кад је Босна постала први наш кошаркашки клуб који се попео на кров Европе у конкуренцији тада најјачих италијанских клубова у којима је играо легендарни колос Дино Менегин, московског ЦСК, мадридског Реала...

Југословенска репрезентација јесте већ тада редовно побеђивала италијанску и шпанску и добро се носила с руском, односно совјетском, али клупско такмичење је било нешто друго. У конкуренцији с богатијима, који су имали и ширу играчку базу и за које су већ играли странци, бели и тамнопути, а у нашим клубовима још не, па су светски стручњаци мудровали чак о неким антрополошким предиспозицијама високих и кошчатих Динараца из Црне Горе, Херцеговине и Далмације. Ипак, истина је да се КК Босна пробила и кадровима изван БиХ. Дугогодишњи председник клуба Вукашин Вуле Вукаловић био је из Црне Горе, спортски директор Угљеша Узелац био је Личанин, Боша Тањевић, најпре играч и потом легендарни тренер шампионског тима, стигао је из Србије, Жарко Варајић, који је у финалну Купа европских шампиона у Паризу постигао 40 кошева, дошао је из Црне Горе, као и тада водећи центар Европе Рашо Радовановић.

Најпопуларнији, ако не и најбољи међу њима, био је рано преминули Мирза Делибашић. Дете Босне у правом смислу речи био је, пре него што је постао чувени певач „Индекса” Даворин Поповић Пимпек, који је одрастао преко пута ФИС-а, где је стасао овај клуб пре изградње „Скендерије”, где је и заблистао. Био је кошаркашки суперталенат, па је рано примљен у велику рају двометраша, али крхког стаса, боем, кафана, неспортски живот, остао је „само” маскота Босне. У праву је бошњачки новинар Хаџовић кад у наставку пише: „КК Босна, некадашњи првак Европе, симбол Сарајева и БХ кошарке”, али су је прославили и Срби из Србије, Црне Горе и Лике. Зато је био и градски, и републички и југословенски, а сада је кантонално бошњачки с понеким купљеним странцем, што је недовољно да би се носио и са Широким из Херцег-Босне, а камоли с првацима европских лига. А онда долази оно најзанимљивије Хаџовићево у „Авазу”: поређење са Републиком Српском, односно Бањалуком.

„Срамотно? Не, то је преблага реч. А онда дођемо до ироније судбине: док Сарајево нема услове да опстане у регионалној кошарци, Лакташи – општина с неколико села – имају клуб, дворану, инфраструктуру и редовно играју АБА лигу. Захваљујући Милораду Додику. Игокеа осваја БХ првенства већ дуги низ година. Борац из Бањалуке – опет уз подршку Додика – стигао је до осмине финала Конференцијске лиге и инкасирао милионе. А Сарајево, које се деценијама куне у своје ’интелектуалне капацитете’, у пракси испоручује само пропадање.”

Не памти се да је из муслиманског Сарајева писмено одаслато толико комплимената Милораду Додику још од времена пре двадесетак година, када су га као вештог, прагматичног привредника прижељкивали за председника Савета министара БиХ уз фото-портрет на насловној страни „Слободне Босне”. А пошто су открили да он јесте бивши реформиста и актуелни социјалдемократа, али је и Србин, ништа мање него што је глодур Сенад Авдић – Бошњак, били су толико разочарани и бесни да су га, ево, чак ставили на потерницу, као отелотворење свих њихових невоља. Да ли је Хаџовићево дивљење за Додикове предузетничке подухвате индикатор новог заокрета у односима према Српској? Нипошто!

Према коментару у „Авазу” испада да се за КК Босна, „Скендерију” и „Зетру” аутор и не би толико секирао да нема већих, нових и бољих у Лакташима. Није што у њих нејма ил’ што је отишло у хелаћ, него што има у „мањем ентитету”, у „општини од четири села”, што је то направио тракториста Лакташенко. А у неуспелом спасавању КК Босна, истиче Хаџовић, учествовао је Елмедин Дино Конаковић, сарајевски факин и актуелна бошњачка политичка перјаница на функцији министра спољних послова БиХ, познат по томе што не може да се сети шта му је била тема дипломског испита и ко му је био ментор или бар члан комисије.

Бошњацима је за све њихове проблеме у БиХ и даље крив Београд. Напротив, ни у Бањалуци, поготово у Београду, људе уопште не занимају „Скендерија”, „Зетра” и слични олимпијски објекти, иако су заједничким парама из самодоприноса грађана –Муслимана, Срба и Хрвата, саграђени за Олимпијске игре. Не траже трећину власништва, не траже право на равноправно коришћење, не траже да се ти објекти одржавају, него су саградили своје у Лакташима. Нисам никад ни чуо ни прочитао да у Бањалуци спортске или друге успехе Републике пореде с резултатима бошњачких кантона, па да нпр. кажу: „Ево сада је Игокеа престигла некад европског шампиона КК Босну, предратни друголигаш ФК Борац је сада испред старог прволигаша ФК Сарајева. А камоли да кажу: КК Босна је била на кошаркашком крову Европе зато што су тамо били Срби Вуле, Боша, Жаре, Рашо, а не Мирза и други. За Сарајево, међутим, није проблем што је КК Босна у другој лиги, што нема више халу за међународне утакмице, што је ФК Сарајево пало на дно лиге, него што је у српској селендри Лакташима боље.

Када новинар Данијал Хаџовић хоће да изрази да је Сарајево додирнуло дно дна не само у кошарци него и као друштво, онда му је компаратив Бањалука. А онда, да би ујео за срце одговорне за злу судбину сарајевског спорта и друштва, гура им под нос омраженог Додика као пример за узор. Ни Додик ни спортска јавност у РС неће то, међутим, доживети као комплимент, неће ликовати, неће ни коментарисати напросто зато што их таква поређења не интересују, не осећају ни конкуренцију ни ривалитет са Сарајевом. Њих интересују београдски Звезда и Партизан, а Миле, творац Игокее, али и стари партизановац, да би повезао леву и десну срчану преткомору био је направио неку „паралелну и реципрочну специјалну везу” између два прекодринска клуба. Не зна се колико је то заживело у пракси, али је у складу и с Дејтоном и с Декларацијом Свесрпског сабора. А Сарајево, микрокосмос СФРЈ, постало исламски космополис.

Хаџовићу и „Авазу”, којима је на срцу целовита, јединствена мулти-култи БиХ, није, међутим, пало на памет да „суноврат КК Босне, града и друштва” зауставе обраћањем Додику на адресу у она „четири села” у „мањем ентитету” с комшијском молбом за спортску солидарност. Сигурно би им бесплатно изнајмио халу и помогао да направе своју, а то би био први корак у међуентитетској сарадњи. Али, молба Додику, играње КК Босна у дворани у Лакташима пред српском публиком тек би била највећа срамота за муслиманску јавност престоног Сарајева и његове умишљене интелектуалне капацитете. Имају они свога Шмита, који им је обећао да ће ухапсити председника Српске и отети јавна добра „привремено окупиране геноцидне творевине” све са спортским дворанама.

Епилог! Хаџовићева провокација је упалила: чим је написао да је Додик бољи, тројка на власти родила је паре за реконструкцију хале у Скендерији. Тако је Додик, и не мрднући прстом, ипак допринео решењу. А за поуку Хаџовићу, кад су Димитрија Рупела, угледног словеначког интелектуалца и првог министра спољних послова независне Словеније, упитали шта су Словенци добили сецесијом од СФРЈ, одговорио је: „Ништа, сем што за своје проблеме више не можемо да кривимо Београд.” Елем, и Бошњацима је најбоље да гледају своја посла, да се уздају у се, да не вире преко плота, да се не пореде, да не завиде, да се не радују да комшији цркне крава, као што ни други више не обраћају пажњу на њих. КК Босна, првак Европе, припада једном другом времену и другачијем Сарајеву, те се више не може поновити. Или како се тада говорило у сарајевском сленгу: Може, ал’ само у жутом капуту.

*Професор емеритус