Горе од лошег

„Ситуација је тешка, али се погоршава”, гласио је циничан коментар употребљаван током деведесетих година прошлог века за описивање наших прилика. Из архиве сећања га извлачим поводом најновије вести која долази из Америке – да њена економија тоне у све дубљу рецесију и да је економска криза много тежа него што је изгледало, што значи да ће у целокупној светској економији, па према томе и у свакој националној, прилике бити много горе пре него што – у неком моменту који је из ове перспективе тешко прогнозирати – ствари крену набоље.

Симптома да је финансијско урушавање које је почело у последњем овогодишњем кварталу прерасло у планетарну епидемију има на претек. Прекјуче, из Јапана је стигла вест да је главна перјаница тамошње економије, симбол њене моћи и рекордер јапанског извоза, „Тојота”, евидентирала први оперативни губитак од свог оснивања, 1937. године. Укупан јапански извоз прошлог месеца срозао се за чак 27 одсто. Није тешко замислити шта то значи за земљу која је свој послератни просперитет изградила и данас га одржава управо на агресивном извозу.

У сличној ситуацији нашли су се и „азијски тигрови”, нације које су се на светској економској сцени афирмисале управо развојним моделом у чијим је основама извоз јефтино а квалитетно произведене робе. Талас, који их је уздигао сада се нагло повлачи, остављајући иза себе затворене фабрике и отпуштене раднике.

На сцени су сада финансијски стимуланси – интервенције из државних буџета, то јест упумпавање пара – стотине милијарди у водећим економијама (САД, Јапан, Кина), или десетине у онима чије су могућности скромније или где се процењује да ово није баш сасвим адекватан лек (Немачка, на пример). Колико ће овај „допинг” бити делотворан остаје да се нагађа, али обесхрабрују први подаци о томе да су прве своте помоћи – које су за спасавање од својих држава добиле велике банке – већ проћердане.

Божић, највећи хришћански празник, али на Западу и светковина необузданог трошења, управо је почео, али у много другачијем расположењу него лане. Мање се троши, а више се стрепи. У том погледу карактеристична је још једна вест из Америке: тамо је управо престала да ради последња фабрика која је производила аутомобиле који су били симбол, колико финансијске моћи оних који су их куповали, толико, због својих габарита и потрошње, и енергетске раскалашности. Дакле, ако и пожеле да од сада купе џип, Американци ће морати да купе увозни.

„Јапан не може да избегне цунами светске рецесије”, сликовито је објаснио ситуацију јапански премијер Таро Асо, напомињући „да може да покуша да пронађе излаз”. Шта у том погледу можемо да кажемо за Србију? Ништа друго него што и за остале: ванредна ситуација захтева ванредне напоре и ванредна решења. Али прво треба да се сложимо око тога да су прилике заиста ванредне.