„Очеви и оци“ и вечерас у Стањевићима

Амфитеатар манастира Свете Тројице у Стањевићима надомак Будве биће и вечерас од 21 сати место сусрета публике и актера представе „Очеви и оци” рађене према истоименом роману Слободана Селенића, у режији Вељка Мићуновића и драматизацији Кате Ђармати.  Ауторски тим чине и сценографкиња Зорана Петров, костимографкиња Марија Марковић Милојев, композиторка Невена Глушица и др Љиљана Мркић Поповић, задужена за сценски говор. Селенићеве јунаке тумаче: Милош Ђорђевић, Никола Ракочевић, Александар Вучковић, Вања Ејдус, Вања Милачић, Сена Ђоровић, Ива Милановић и Никола Ристановски.

Драма „Очеви и оци” доноси снажну, вишегенерацијску породичну драму, смештену у бурни период српске и југословенске историје од краја 19. века до Другог светског рата. Прати судбину породице Медаковић кроз три генерације мушкараца као и жена које их окружују, с нагласком на британску супругу Елизабету, која својим доласком уноси напетост и симболичку другост у традиционални, патријархални амбијент...

Средишња линија драме јесте сукоб између идеолошких и емоционалних наслеђа: између традиционализма и модерности, националног и страног, вере и разума, револуције и грађанског поретка.  Представа је награђена на Стеријином позорју са чак девет награда,

Вељко Мићуновић изјавио је синоћ после првог извођења представе „Очеви и оци” у амбијенталном простору манастира у Стањевићима да је играње на отвореном увек изазов.

-Ово је чак куриозитет јер је нама први пут да изводимо представу на отвореном и мени интимно то значи. Иако представа није нова јер игра скоро две сезоне, увек је то неко посебно искуство. Мислим да је амбијент кореспондирао са тим суочавањем публике и свим тим темама које покрећемо, приметио је Мићуновић и нагласио да је тек после овог играња схватио колико је представа „Очеви и оци” продорна и актуелна

- Оно што свакако остаје, због чега смо негде и радили ову представу, јесте та Селенићева оптика која је мени јако значајна и која ме је негде и постакла да ово радим. То је наше суштинско непрепознавање различитости, та вечна наша располућеност, та нека зла крв коју сејемо и коју изнова понављамо.

Никола Ракочевић, који тумачи лик Стевана Медаковића тврди  да играње ван позориште сцене носи изазове, али и посебну атмосферу

-Представа не губи на актуелности, нити на вредности зато што постоји патерн који се понавља код нас у нашем народу, а кад кажем нашем народу подразумијевам и Црногорце и Хрвате и остале народе, постоји патерн у нашем генетском коду, посебно у српском и црногорском. Селенић јесте писао и Србима, али тај патерн се понавља као неки генетски код који носимо са собом. Није питање око чега су несугласице, оне се вуку из генерације у генерацију и постоји та потреба да се нешто реши. Имам утисак да је представа изашла у правом тренутку јер сам имао осећај да смо спремни да се суочимо са својим генетским наслеђем и да га се ослободимо, каже Ракочевић, док  Вања Ејдус која је бриљирала у лику Елизабете, британске жене у традиционалној српској породици, додаје:

-Није било тешко, јер је Селенић већ све фантастично описао у роману. Рола Елизабете је написана највише кроз дневнике и њен доживљај Србије и како се она осећа у страној земљи, што ми је поприлично приближило тај њен лик. Дакле, Селенић је већ то описао, а драматизација и режија су то подржали те је све ишло јако лако у раду. Мени је и интуитивно то било јасно. Ми се сви одлично знамо и пуно радимо заједно, али је увек узбудљиво када се игра ова представа и буде неко посебно осећање.