Српски се отпор по целом свету чује

О агресији НАТО-а као апотеози униполарног америчког поретка заснованог на „западним правилима”, аларму за буђење Народне Републике Кине и Руске Федерације, и почетку процеса мултиполаризације у првој четвртини 21. века, данас се све више и убедљивије пише. С друге стране, осврт на Невесињску пушку указује на слободарску искру српског народа, која је не само запалила Балкан у последњој четвртини 19. века већ и последично утицала на дешавања која су довела до промене светског поретка у првој четвртини 20. века, након Првог светског рата.

Отуда и назив међународне научне конференције „150 година од Херцеговачког устанка: утицај на регионалну безбедност и европску геополитику”, у организацији Института за међународну политику и привреду из Београда и Института историјских наука Универзитета у Источном Сарајеву.

Дводневна конференција, недавно одржана у Невесињу и Требињу, окупила је еминентне стручњаке из Француске, Велике Британије, Руске Федерације, Пољске, Чешке, Румуније, Бугарске, Северне Македоније, Црне Горе, Републике Србије и Републике Српске. Међу њима и политиколога Ричарда Сакву са Универзитета Кент, историчара Џона Лохланда са Католичког института за високе студије у Вандеји, Биљану Ванковску са Универзитета Св. Ћирило и Методије из Скопља, Екатерину Ентину из московске Високе школе за економију, те Константина Никифорова, директора Института за славистику Руске академије наука.

Њихов закључак је недвосмислен: дејство Херцеговачког устанка по значају увелико превазилази и географске и временске контексте у којима се одвијао.

Самим тим постао је део данашњег стратешког наратива српског народа. Наиме, модерни стратешки наративи описују како народи и државе усклађују разумевање своје прошлости, садашњости и будућности на кохерентан начин, са циљем убеђивања домаћег и спољног јавног мњења о легитимности стратешких одлука које се доносе. Они, дакле, обликују перцепцију о идентитету, намерама и месту једног народа и државе у свету. Иако су стратешки наративи окренути ка будућности, они се граде на основу разумевања кључних догађаја и процеса који су обликовали прошлост, као и оних који обликују садашњост.

Невесињска пушка је тако симбол борбе за независност и слободу, отпора опресији и окупацији велике силе, али и симбол српског утицаја на регион, на европску и светску геополитику.

Уочавамо три групе елемената који дефинишу модеран српски стратешки наратив. Прво, политичка независност и суверенитет, жртва и борба против дискриминације и окупације. У изградњи тог наратива дефинишућу улогу имају бој на Косову 1389. године, устанци против Османског царства 1804. године, 1815. године и 1875. године, отпорност и подизање из пепела након Османске окупације и окупација током Првог и Другог светског рата, те након агресије НАТО-а 1999. године. Ту је и себи дато обећање да никада више неће дозволити понављање геноцида над српским народом у Независној држави Хрватској током Другог светског рата, обећање које је довело до стварања Републике Српске 1992. године.

Друго, врста „хеџинга” или балансирања између Истока и Запада, као последице вековима дугог живота на границама два царства, географског окружења Запада и историјских веза са Истоком, али и политике „несврстаности” Југославије током хладног рата.

Најзад, треће, улога катализатора у променама светског поретка. Уочљив је пут који води од Херцеговачког устанка до почетка Првог светског рата и драматичних геополитичких промена које су донеле нови светски поредак. На сличан начин, агресија НАТО-а 1999. године парадоксално отвара пут ка процесу мултиполаризације, чега смо данас сведоци: шест месеци након агресије у Кремљ је стигао Владимир Путин, а у Пекингу је након бомбардовања кинеске амбасаде дошло до обрта у стратешкој спољнополитичкој и одбрамбеној доктрини, коју амерички политиколог Питер Гриз назива „постбеоградском Кином”.

Стратешки наративи имају три главне форме. Прва је у вези са међународним системом, и како га аутори стратешког наратива разумеју. Друга је у вези са идентитетом који политички актери желе да пројектују у међународном поретку. Најзад, трећа је у вези са конкретним политичким одлукама.

По питању система, српски поглед је посвећен неопходности очувања система Уједињених нација, заснованом на Повељи УН. С обзиром на то да је западни „поредак заснован на правилима”, креативним интерпретацијама и америчкој униполарности деформисао овај систем, мултиполаризација се посматра као корак на поновном повратку примата писаног међународног права и Повеље УН.

По питању идентитета, српски наратив се заснива на томе да је био жртва западног „поретка заснованог на правилима” од деведесетих година 20. века до данас – од агресије НАТО-а 1999. године без одобрења Савета безбедности УН, преко координирања од стране САД и Европске уније „једностраног проглашења независности Косова” 2008. године, па све до креативних интерпретација потписаних међународних споразума и резолуција УН. Самим тим, српски народ можда не може да утиче на процес мултиполаризације, али га је свакако делом инспирисао.

Овакво схватање прилагођава конкретне спољнополитичке изборе: војну неутралност Републике Србије и Републике Српске, неусклађивање са западним санкцијама против Русије и грађење „заједнице Србије и Кине за заједничку будућност у новој ери” упркос кандидатури за чланство у ЕУ, или инсистирања на писаном документу Дејтонског мировног споразума насупрот слободној западној интерпретацији „духа Дејтона”.

Најзад, оно обогаћује и учвршћује свесрпску саборност, што је суштински важно, јер, као што је на конференцији у Невесињу истакао Жељко Будимир, министар за научнотехнолошки развој и високо образовање Републике Српске: као и пре 150 година, „ми се налазимо у истом проблему, односно у истом историјском питању – српског ослобођења и српског уједињења”.

*Научни сарадник Института за међународну политику и привреду у Београду