Ауторитет владе

Влада нема ауторитет, тврди Млађан Динкић у два интервјуа у истом дану у двојим новинама. Већина ће се сложити с мишљењем потпредседника Владе Србије, али ће размишљање о разлозима који су до тога довели поделити ту већину.

За премијера је постављен човек који није биран на изборима. За демократију у Србији је добро што је победничка странка одлучила да најмоћније место у апарату власти повери нестраначкој личности. Показало се, међутим, да то није било и најбоље решење за учвршћивање ауторитета премијера, јер иза њега не стоји партија, неопходан састојак демократског поретка.

Нестраначки премијер може да стекне ауторитет ако у кратком року постигне добре резултате видљиве просечном бирачу. Ти резултати су изостали, пре свега због тога што је економска криза зауставила доток страних инвестиција у Србију.

Другу могућност за подизање премијеровог ауторитета представљало би његово чвршће везивање за победничку Демократску странку или за председника Србије. Није се догодило ни једно ни друго, а и премијер се није наметнуо иницијативом.

Подела улога у влади на самом њеном оснивању одрађена је тако да угрози и ауторитет владе и многих министара. У том послу и Млађан Динкић није лишен кривице. Он је добио место потпредседника и министра за привреду и регионални развој и уз то одмах изборио још неколико послова за себе. Он је, уместо министра енергетике, постао личност број један у преговорима о НИС-у и гасном аранжману. Иницирајући оснивање националног савета за инфраструктуру, лишио је министра за инфраструктуру и дела посла и дела ауторитета. Коначно, када год је могао – а могао је често – Динкић је о стварима о којима је требало да разговара са Цветковићем дебатовао са Тадићем и тако, заједно с председником, умањивао ауторитет премијера, а свој увећавао.

И начин на који је Динкић у јавности бранио своје ставове о гасном аранжману умањивао је ауторитет владе. Наравно да Динкић има и право на свој став и право да га брани у јавности. Овде је реч само о мери с којом то ради када је влада донела одлуку већином гласова. Сасвим другачији пример нуди министар који је још летос сумњао у извесност посла са „Фијатом”, али о томе ни речи није проговорио у јавности.

Ауторитет владе нарушава и сваки министар који, супротно њеном ставу, подржи захтеве синдиката правосуђа или здравства или ратних ветерана, а то се поновило и ових дана.

Да би грађани уважавали владу морају најпре министри да је поштују као институцију која ради по закону, а не по односу моћи. Ако, пак, сами министри сумњају у ауторитет владе постоје три решења за њих. Једно је да покушају да влади врате ауторитет бринући о једној од кључних институција и државе и друштва више него о себи. Друго је да изађу из владе. Треће је да изазову превремене изборе.