Autoritet vlade

Vlada nema autoritet, tvrdi Mlađan Dinkić u dva intervjua u istom danu u dvojim novinama. Većina će se složiti s mišljenjem potpredsednika Vlade Srbije, ali će razmišljanje o razlozima koji su do toga doveli podeliti tu većinu.

Za premijera je postavljen čovek koji nije biran na izborima. Za demokratiju u Srbiji je dobro što je pobednička stranka odlučila da najmoćnije mesto u aparatu vlasti poveri nestranačkoj ličnosti. Pokazalo se, međutim, da to nije bilo i najbolje rešenje za učvršćivanje autoriteta premijera, jer iza njega ne stoji partija, neophodan sastojak demokratskog poretka.

Nestranački premijer može da stekne autoritet ako u kratkom roku postigne dobre rezultate vidljive prosečnom biraču. Ti rezultati su izostali, pre svega zbog toga što je ekonomska kriza zaustavila dotok stranih investicija u Srbiju.

Drugu mogućnost za podizanje premijerovog autoriteta predstavljalo bi njegovo čvršće vezivanje za pobedničku Demokratsku stranku ili za predsednika Srbije. Nije se dogodilo ni jedno ni drugo, a i premijer se nije nametnuo inicijativom.

Podela uloga u vladi na samom njenom osnivanju odrađena je tako da ugrozi i autoritet vlade i mnogih ministara. U tom poslu i Mlađan Dinkić nije lišen krivice. On je dobio mesto potpredsednika i ministra za privredu i regionalni razvoj i uz to odmah izborio još nekoliko poslova za sebe. On je, umesto ministra energetike, postao ličnost broj jedan u pregovorima o NIS-u i gasnom aranžmanu. Inicirajući osnivanje nacionalnog saveta za infrastrukturu, lišio je ministra za infrastrukturu i dela posla i dela autoriteta. Konačno, kada god je mogao – a mogao je često – Dinkić je o stvarima o kojima je trebalo da razgovara sa Cvetkovićem debatovao sa Tadićem i tako, zajedno s predsednikom, umanjivao autoritet premijera, a svoj uvećavao.

I način na koji je Dinkić u javnosti branio svoje stavove o gasnom aranžmanu umanjivao je autoritet vlade. Naravno da Dinkić ima i pravo na svoj stav i pravo da ga brani u javnosti. Ovde je reč samo o meri s kojom to radi kada je vlada donela odluku većinom glasova. Sasvim drugačiji primer nudi ministar koji je još letos sumnjao u izvesnost posla sa „Fijatom”, ali o tome ni reči nije progovorio u javnosti.

Autoritet vlade narušava i svaki ministar koji, suprotno njenom stavu, podrži zahteve sindikata pravosuđa ili zdravstva ili ratnih veterana, a to se ponovilo i ovih dana.

Da bi građani uvažavali vladu moraju najpre ministri da je poštuju kao instituciju koja radi po zakonu, a ne po odnosu moći. Ako, pak, sami ministri sumnjaju u autoritet vlade postoje tri rešenja za njih. Jedno je da pokušaju da vladi vrate autoritet brinući o jednoj od ključnih institucija i države i društva više nego o sebi. Drugo je da izađu iz vlade. Treće je da izazovu prevremene izbore.