Девојка са крилима није одустала од снова

Гости „Политикиног” подкаста „Здрав животни водич са Данијелом Давидов Кесар” били су Дејана Бачко и Марко Нежић.

Дејана Бачко је сликарка, некадашња шампионка у паратеквондоу и инфлуенсерка. Рођена је без руку и позната је на друштвеним мрежама као „девојка са крилима”. Хендикеп је није спречио да живи нормалним животом. Учила је да пише ногама, храни се ногама, слика ногама, чак и вози аутомобил. Никада није одустајала од својих снова. Њен супруг Марко Нежић, саветник за исхрану и инфлуенсер, помаже јој у свему, а њихов свакодневни живот прате милиони људи. Најгледанији видео који су објавили има 180 милиона прегледа, јер су њихови пратиоци људи из читавог света.

– Ја сам говорила да ми је можда Бог одузео руке, али ми је дао један талент, а то је сликарство. Стварно сам се томе посветила, то ме некако испуњава и то је моја прва љубав – каже Дејана Бачко, која сматра да никада не треба одустати од својих циљева и да не смемо да дозволимо да свет промени наш осмех него наш осмех треба да буде пример да мењамо свет.

– После сваког пада морате да устанете и да идете даље. И ако паднете – то нема никакве везе, не значи нешто лоше или да сте мање вредни, али је битно да не одустанете, већ морате напред да идете, даље, и са осмехом – додаје Дејана Бачко.

Марко истиче да је јако важно да партнери једно другом буду подршка.

– Некада су људи уморни и тешко је време, и напорно, и онда се препиру, а ми увек гледамо некако да допунимо батерије једно другом. Кад ја видим да је њој рецимо нешто теже или да јој није баш неки дан, онда више обавеза преузмем, а кад желим да се одморим, ја њој то кажем и тако се на неки начин мењамо – додаје Марко Нежић.

Дејана је својевремено била светски шампион у паратеквондоу, а бавила се и стрељаштвом. Неко време је играла и тенис.

– Скакала сам на десној нози, пошто углавном све радим левом ногом. С обзиром на то да је мени велики узор тенисер Новак Ђоковић, хтела сам да се опробам и у тенису, иако сам знала да је немогуће. Одустала сам и схватила да тенис, ипак, није за мене, и да је боље да се вратим теквондоу – наводи Дејана.

Марко је у подкасту говорио и о томе шта Дејана не може да уради сама и где јој је потребна његова помоћ.

– Не може да закопча рецимо дугме на фармеркама, а тешко јој је кад облачи нешто што је доста узано, неке узане хеланке или шортс – тада јој треба свакако помоћ. Не може да веже косу, као и пертле – каже Марко а Дејана додаје да све може да уради ногама – јер су њене ноге „златне”.

За Марка је рецепт за срећан живот да радиш оно што мислиш да је исправно и што волиш, а Дејана додаје – и оно што те испуњава.

Кад је била мала, размишљала је о томе због чега се баш њој догодило да буде рођена без руку, а каже да сада кад би јој неко рекао да ли би хтела да има руке, она би рекла да јој нису потребне.

– Мртва хладна бих рекла не, зато што сам већ навикла да их немам, себе не видим са рукама сада. Навикла сам на такав живот да све радим ногама, тако да су ми сад руке беспотребне. У детињству сам долазила уплакана кући јер је у школи било ругања и подсмевања. Питала сам маму да ми да њене руке, а она је рекла да једноставно то не може иако би врло радо то учинила. Њена је порука била да подигнем главу и да идем само напред. Мотивисала ме је да идем даље. Мајка ми је била кључни фактор, она је ту увек била и као подршка. Можда да она није била таква, ја не бих била оволики борац. Имала сам проблема приликом уписа у средњу школу. Рекли су да не могу да упишем школу јер немам обе руке. То је била нека предрасуда о мени на почетку, без обзира на то што сам урадила пријемни супер, што сам имала од могућих 100 бодова 99 бодова. То је била средња уметничка Школа за дизајн „Богдан Шупут” у Новом Саду. Моја мама је звала школу да пита због чега је то тако, шта се дешава, па су они рекли одмах да је то због руку. На крају сам ипак уписала ту школу и завршила је редовно – додала је Дејана.

– Ништа се не мора у животу. Ја волим сликарство. Али све зависи каквог сам расположења одређеног дана за сликање, али углавном искористим то време када је ћерка Лара у вртићу па онда сликам. До сада имам 15 самосталних изложби, више од хиљаду и по радова. Сад тренутно сликам неке нове радове. Некако ми се свиђа поп арт стил и сад сам задала себи за циљ да насликам што више радова за изложбу. Међутим, како ја нешто насликам и то објавим на друштвеним мрежама, тако се људи јављају да питају да ли могу да купе слику. Драго ми је када неко купи моју слику и када она украшава зид у нечијем дому. Раније сам сликала пејзаже и мртву природу, али сам се некако „заситила” тих слика. Сад ме испуњава више када сликам са дречавим бојама зато што сам ја увек весела – додала је Дејана Бачко.

Паратеквондоом је почела да се бави да би ојачала ноге.

– Кренула сам да се бавим спортом да бих ојачала ноге јер сам тада почела да студирам у Новом Саду, а један део академије је у центру града, а други део на Петроварадинској тврђави. Сваки дан је било неопходно да се пењем, да ходам и да мењам аутобусе. Тада сам путовала из Бачке Паланке за Нови Сад, мењала сам два аутобуса. Све у свему, хтела сам једноставно да ојачам ноге зато што сам била баш слаба и требало ми је то. На друштвеним мрежама сам истраживала спортске клубове и наишла сам на Теквондо клуб „Гитрос”, али сам мислила да само деца тамо тренирају. У међувремену ми се јавио тренер из тог клуба Александар Андревски, који ме је питао да ли бих хтела да пробам да тренирам теквондо. Дошла сам на први пробни тренинг, свидело ми се и рекла сам да морам да почнем да тренирам и да видим како и шта даље. Тако је кренула та прича са теквондоом и са освајањем првих медаља – појаснила је Дејана Бачко.

Овај занимљиви брачни пар, који на друштвеним мрежама прати око осам милиона људи, истиче да им не смета када се неко погрдно изражава о инфлуенсерима, јер је њихов циљ да шире позитиван утицај у јавности.

– Инфлуенс значи утицати. Може се утицати на људе позитивно, тако ја на то гледам. Све што објавимо брзо се прошири интернетом – каже Марко.

Будући да често путују породично, запањени су тиме да их и у иностранству људи препознају.

– На Тајланду смо били у јануару и спонтано смо снимили и објавили један видео на аеродрому где ћеркица Лара и ја купујемо кикирики. То је било нешто потпуно небитно. После неколико минута људи са аеродрома су почели да се јављају, и обезбеђење, и пасошка контрола… И у Паризу кад смо били исто нам се доста људи јављало. Нама је била идеја да будемо активни и да нормалним људима представимо како и особе са инвалидитетом могу да имају неки нормалан животни стил. Доста људи смо инспирисали – истичу Дејана и Марко.

У подкасту је било речи и о њиховим путовањима, скакању из авиона, о васпитању ћерке Ларе, сликању, животним принципима, друштвеним мрежама…

Први сусрет

Марко Нежић је објаснио да су се Дејана и он упознали на једном предавању о исхрани, које је Марко одржао пре око девет година.

– Први пут сам тада чуо за њу, први пут сам је видео. Да ствар буде још чуднија, први пут сам се сусрео са било којом особом са инвалидитетом у том тренутку и у старту ми је то било мало чудно, али свидео ми се њен став, како она прича, како реагује на неке ситуације и све остало. После неколико година, случајно смо се срели на једном дочеку нове године и тако је почела наша заједничка прича – истакао је Нежић.

Успех спортиста са инвалидитетом

Многи људи у Дејани Бачко виде узор и пример који треба следити, јер је важно схватити да без обзира на неки хендикеп – треба радити на себи и остварити своје снове.

– И ја волим да видим неког спортисту који је исто особа са инвалидитетом која је успешна. Паратеквондо тренира једна дивна жена Данијела, која је велики борац и има доста медаља, а нема ни шаке ни стопала. Узор је свакако и Борислава Беба Ранковић, која је успешна стонотенисерка. Такође треба поменути да је првак у стрељаштву дечко који гађа ногама. У стрељаштву треба да имате и фокус и концентрацију и стварно треба доста времена и улагања у тај спорт. Ту су сати и сати тренирања када предстоји неко такмичење. Волела сам да тренирам стрељаштво, али је ипак мој спорт паратеквондо. Када већ говорим о неким узорима, осим Новака Ђоковића, узор у животу ми је био и мотивациони говорник Ник Вујичић – наводи Дејана Бачко.

Вожња аутомобила

Доста полемика у јавности је изазвала вест да је Дејана Бачко положила возачки испит и да сада може да управља аутомобилом, без руку, а уз помоћ ногу. Марко Нежић истиче да у закону стоји ставка да особе са инвалидитетом ако већ прођу лекарску комисију, возачки испит и све остало, могу да возе безбедно на начин који је њима прилагођен.

– То је исто као код корисника инвалидских колица, јер они стављају рецимо једну руку на волан, с другом руком управљају са гасом и кочницом. Команде за гас и кочницу су исто ручне, значи они исто држе једну руку на волану, с другом руком дају гас и кочницу. А код мене је важно само да је аутомобил аутоматик. Пре полагања смо видели момка који вози професионално трке, и то ногама. Није ми било тешко да полажем возачки испит. Била је ту једна занимљива ситуација кад сам дошла да полажем за вожњу. Дошао је полицајац, погледао ме је и видела сам да му ништа није јасно. Поставио ми је питање како ћу да се потпишем. Одговорила сам му да ћу ногама то да урадим. Онда ме је питао како ћу да возим. Рекла сам му опет ногама, како бих другачије. Тада је рекао: „Ово нисам видео у својој каријери.” Рекла сам му: „Е сада ћете то доживети” – истакла је Дејана Бачко.

ПОГЛЕДАЈТЕ ЦЕЛУ ЕПИЗОДУ