Добри човек из библиотеке „Стеван Сремац” у Нишу

Пре 57 година, после завршетка студија и војног рока, радио сам као стипендиста у „Машинској индустрији Ниш” (МИН). Ту сам упознао колегу машинца, који је био такође из јужног Баната и тада је почело наше дружење, које траје до данашњих дана. Прво је то био мали фудбал, два пута недељно на Чаиру, па једном месечно уз печено прасе и банатски ризлинг, на Каменичком вису, а данас су то телефонски разговори. После четири године, кад је стипендија одужена, вратио сам добијени стан и дошао у родни град, а колега је остао у Нишу. Добио је стан, оженио се Чехињом и добио двоје деце. Сада је остао сам у стану. Деца својим путевима, супруга преминула, он у деветој деценији, оронулог здравља, тешко се креће и у нашим разговорима примећујем депресију. Предлажем му да нешто чита, каже, кућну библиотеку је прочитао, а до библиотеке не може.

Размишљам како да му помогнем. На интернету нађем број телефона Народне библиотеке „Стеван Сремац” у Нишу и 3. јула у 9.30 окренем добијени број. Јави се једна госпођа, објасним јој моју идеју да неко однесе књигу мом непокретном колеги. Кад ме је саслушала, каже ми да то не може тако, да мој пријатељ мора прво да оде код лекара и донесе потврду да је непокретан, па онда да дође с личном картом да се учлани и добије књигу на читање. Захвалим се и питам могу ли да добијем директорку. Каже ми да је на паузи. Шта ћу, захвалим се и прекинем везу.

За време мог четворогодишњег боравка Нишу, пре педесет и кусур година, упознао сам сјајне људе, велике другаре и искрене пријатеље, тако да ми је Ниш остао у најлепшим успоменама, па ме је ово искуство мало изненадило. Како не одустајем лако од замишљеног, истог дана у 10.15 поново зовем библиотеку. Рачунам, пауза траје пола сата. Јави се опет једна госпођа (није била иста, по боји гласа), сад тражим одмах директорку, која је још одсутна, онда тражим неког шефа, али од шефова је присутан само шеф рачуноводства, који ми, наравно, не треба. Депримиран, затражим да ми да неког – доброг човека.

На моје изненађење, коментара госпође није било. Само мала пауза и јави ми се један мушки глас. Представи се као Срђан Антић и ја почнем да му излажем ситуацију мог пријатеља и питам га да ли може да добије тражену књигу из библиотеке, а да је неко донесе у његов стан. Срђан све време ћути. Кад сам завршио, пита ме за адресу, име и презиме и контакт-телефон. Све му издиктирам, и Срђан ми каже – нема проблема. Потпуно ме изненади, остадох без текста, захвалим и прекинем везу.

Истог дана зове ме пријатељ из Ниша и каже да је добио тражену књигу и да је већ прочитао два поглавља. Зинем од чуда и почнем да размишљам... Добрих људи још има, а најмилије ми је што ме моје Нишлије нису изневериле, као ни моја лепа мишљења о њима.

Наредног дана позовем господина Срђана да му захвалим, а он ми каже – ма није то ништа. Узгред је мог пријатеља већ учланио у библиотеку и понудио му да му јави коју нову да му донесе кад ову преузме.

Хвала, Срђане, свака Вам част. Добар, племенит човек, савестан, који воли свој посао, воли да помогне некоме кога уопште не зна. Да је више оваквих људи као што је Срђан, где би нам био крај.

Драган Крагић,

дипл. инж. металургије, Вршац