Dobri čovek iz biblioteke „Stevan Sremac” u Nišu

Pre 57 godina, posle završetka studija i vojnog roka, radio sam kao stipendista u „Mašinskoj industriji Niš” (MIN). Tu sam upoznao kolegu mašinca, koji je bio takođe iz južnog Banata i tada je počelo naše druženje, koje traje do današnjih dana. Prvo je to bio mali fudbal, dva puta nedeljno na Čairu, pa jednom mesečno uz pečeno prase i banatski rizling, na Kameničkom visu, a danas su to telefonski razgovori. Posle četiri godine, kad je stipendija odužena, vratio sam dobijeni stan i došao u rodni grad, a kolega je ostao u Nišu. Dobio je stan, oženio se Čehinjom i dobio dvoje dece. Sada je ostao sam u stanu. Deca svojim putevima, supruga preminula, on u devetoj deceniji, oronulog zdravlja, teško se kreće i u našim razgovorima primećujem depresiju. Predlažem mu da nešto čita, kaže, kućnu biblioteku je pročitao, a do biblioteke ne može.

Razmišljam kako da mu pomognem. Na internetu nađem broj telefona Narodne biblioteke „Stevan Sremac” u Nišu i 3. jula u 9.30 okrenem dobijeni broj. Javi se jedna gospođa, objasnim joj moju ideju da neko odnese knjigu mom nepokretnom kolegi. Kad me je saslušala, kaže mi da to ne može tako, da moj prijatelj mora prvo da ode kod lekara i donese potvrdu da je nepokretan, pa onda da dođe s ličnom kartom da se učlani i dobije knjigu na čitanje. Zahvalim se i pitam mogu li da dobijem direktorku. Kaže mi da je na pauzi. Šta ću, zahvalim se i prekinem vezu.

Za vreme mog četvorogodišnjeg boravka Nišu, pre pedeset i kusur godina, upoznao sam sjajne ljude, velike drugare i iskrene prijatelje, tako da mi je Niš ostao u najlepšim uspomenama, pa me je ovo iskustvo malo iznenadilo. Kako ne odustajem lako od zamišljenog, istog dana u 10.15 ponovo zovem biblioteku. Računam, pauza traje pola sata. Javi se opet jedna gospođa (nije bila ista, po boji glasa), sad tražim odmah direktorku, koja je još odsutna, onda tražim nekog šefa, ali od šefova je prisutan samo šef računovodstva, koji mi, naravno, ne treba. Deprimiran, zatražim da mi da nekog – dobrog čoveka.

Na moje iznenađenje, komentara gospođe nije bilo. Samo mala pauza i javi mi se jedan muški glas. Predstavi se kao Srđan Antić i ja počnem da mu izlažem situaciju mog prijatelja i pitam ga da li može da dobije traženu knjigu iz biblioteke, a da je neko donese u njegov stan. Srđan sve vreme ćuti. Kad sam završio, pita me za adresu, ime i prezime i kontakt-telefon. Sve mu izdiktiram, i Srđan mi kaže – nema problema. Potpuno me iznenadi, ostadoh bez teksta, zahvalim i prekinem vezu.

Istog dana zove me prijatelj iz Niša i kaže da je dobio traženu knjigu i da je već pročitao dva poglavlja. Zinem od čuda i počnem da razmišljam... Dobrih ljudi još ima, a najmilije mi je što me moje Nišlije nisu izneverile, kao ni moja lepa mišljenja o njima.

Narednog dana pozovem gospodina Srđana da mu zahvalim, a on mi kaže – ma nije to ništa. Uzgred je mog prijatelja već učlanio u biblioteku i ponudio mu da mu javi koju novu da mu donese kad ovu preuzme.

Hvala, Srđane, svaka Vam čast. Dobar, plemenit čovek, savestan, koji voli svoj posao, voli da pomogne nekome koga uopšte ne zna. Da je više ovakvih ljudi kao što je Srđan, gde bi nam bio kraj.

Dragan Kragić,

dipl. inž. metalurgije, Vršac