Кад мајка части хамбургерима

Уторак, 23. децембар 2008.

За два дана је Божић, празник који влада Америком, насупрот популарности Дана захвалности и Ноћи вештица. То самтек данас почео да схватам гледајући своју овдашњу породицу како сатима пакује поклоне и прави колачиће за комшије, познанике и пријатеље. Овакву зачараност нисам очекивао, па сам се и ја дао у сечење папира и лепљење машни. Бог, који их је и довео до велике куповине, напросто је заборављен. Понеко га се сети када погледа да ли му је добро враћен кусур, када у руци заблиста новчаница од једног долара и на њој натпис: „Ми верујемо у Бога!” Ја, као што и доликује, поново тражим некакав одговор. Цео хришћански свет слави, али шта то ове људе тако снажно тера да баш за Божић толико купују, пакују и дарују? Бог? Снижења? Савест? Савест је права реч.

Тамо је човек млад докне прегура тридесет пету. Овде су деветнаестогодишњаци већ запослени, мајке и очеви. О школи брину сви, али не превише. Бригу је америчко друштво предало „установама”. Породица је кључна реч. У САД бабе не заклињу унуке на самрти, а мајке и очеви не плачу за децом која се селе и не праве спектакуларне испраћаје и дочеке. Породица је другачије замишљена.

У томе је тајна божићне грознице. Божић је дан породичног окупљања, када сви, први (или други) пут у години, једни друге дарују, што је изгледа говор савести. Моја америчка мајка први пут је, од када сам дошао, подржала деветнаестогодишњег сина финансијски, поклоном и тако ме натерала да се осећам лоше.

– Нисам му ништа купила од рођендана, морам да га обрадујем – одговорила је на мој коментар да је дрес који планира да купи превише скуп. А онда сам се сетио једног детаља од пре непуних месец дана, који је тек сада нашао место у мојој причи и тек сада могу да га објасним. Моја старија „сестра” има двадесет две године и живи у Тексасу. Недавно смо је посетили и то је био први сусрет мајке и кћерке после више од два месеца. Мајка је, као што доликује, кћерку „частила”извесном сумом. Срби су навикли: сто, двеста евра – минимум. А онда је, на моје велико, српско запрепашћење, мајка рекла:

– Ево ти ових двадесет долара да купиш себи и свом дечку хамбургер.

Кћерка је, пуна захвалности, чврсто загрлила мајку. Скамењенсам посматраозагрљај и згужваних двадесет долара. „Зарадити свој новац”, идеја је која већини српских школараца падне на памет тек при крају образовања, трогодишњег, средњег, вишег, високог или на летњем распусту, због досаде. „Та идеја није нимало лоша”, рекао сам себи.

25. децембар 2008.

Стигао је Божић, мени без печења, кајмака, пршуте и тринаест дана раније. О прослави Божића, баш као и о прослави сваког другог празника, у великој и мултикултуралној земљи попут Америке се дискутује. Зашто је распуст баш око Божића? Зашто се распуст зове божићни, а не новогодишњи? „Не верујемо сви у Бога!” Породични пријатељ за ручком ме је упитао да ли ми је непријатно што морам да славим. Треба ли да ми буде непријатно, преформулисао сам питање.

Празници су ме подсетили и на време које брзо пролази. Ово ми је тринаести чланак објављен у „Политици”. На половини сам свог боравка у Америци. За нешто више од пет месеци се враћам. Где се враћам и да ли се тамо ишта променило? Времена нема пуно колико се чини, а утисака и надања је увек превише.

Дневник српског средњошколца у Америци убудуће можете читати само на сајту, на рубрици "Мој живот у иностранству"