Данас џентлмен, сутра вук

Ново дело документарне прозе „Вукови и џентлмени” Сима Ц. Ћирковића, историографа и дугогодишњег новинара, спој историјског штива, публицистике и финог литерарног портретисања (у издању „Порталибриса”), оживљава судбине маркантних личности, које су обликовале дух Београда: државника, војника, шармера у београдским салонима. 
„Сваки спис има своје загонетне браве, па и ова књига о Београду: од његових пророка, какав је био Доситеј, или вечито пецкави Нушић, па до Бате Стоимировића, који је све додирнуте тајне поклонио граду, где је био и стуб и понижени принц”, каже Симо Ц. Ћирковић, аутор неколико монографских студија, међу којима су: „Књаз Михаило Обреновић – живот и политика”, „Патрицији и пустолови”, „Калемегданске сенке”, „Марсејски крст краља Александра”, „Огањ и нада”, „Три боје фрака”. Лексиконом „Ко је ко у Недићевој Србији 1941–1944” обрадио је једно контроверзно раздобље модерне српске историје. Аутор је телевизијске серије о старом Београду, емитоване на Студију Б 2009. године. Бави се и лексиколошким студијама, а његова су дела „Речник архаизама” и „Речник урбане свакодневице”.

Говорећи о најутицајнијим људима Београда, кроз векове, дајете начелну поделу на вукове и џентлмене, а претпоставка је да је то у неку руку вредносна подела. Шта значи бити вук, да ли је већина побројаних личности уједно и међу вуковима и међу џентлменима? 
Када је реч о београдском човеку и његовом отеловљењу на, засигурно, вредносну поделу – на вукове и џентлмене, то је, у ствари, елегантно сврставање на тврде путнике-оријаше (прве пословне људе у ходу времена, пример капетан Миша Анастасијевић) и одмерене људе суптилног такта и приметне дипломатске врлине (кнез Михаило Обреновић). Бити вук значи носити приличну квоту пркоса и проницљивости, често играти и промућурно, али често бацити карте и на све или ништа. Те врлине и мане, које доносе пун ћемер златника, несумњиво се и преплићу. Неки су данас једно, најчешће џентлмени, сутра паклена супротност. На београдској мапи тајанствене повести они су често и корифеји с маском, а углавном недодирљиви предводници.

Да ли џентлмен тежи пре општем добру више него личној добити и да ли је љубав према задужбинарству и општем добру Ћеловића или Вајферта, у ствари права одлика човека Београда? 
Београдски џентлмен био је испрва профил једног Аврама Петронијевића, који је оличавао и дипломату и комплексног политичара. Умео је и с новцем. Онда су пристигле Паризлије, али су они били тек одблесак додира са светом недодирљивих. Неке је вукла лична добит, али су фигуре какве су Лука Ћеловић и Ђорђе Вајферт изнад сваке украшене историјске слике. Обојица су дали Београду срце свог финансијског успеха, отворено и нештедимице. И Ћеловић и Вајферт допринели су стварању финансијских завода, кључа успона једног града. По дубинској слици, човек Београда је и задужбинар (оставља граду и отечеству), али модернизатор, какав је, на пример, инжењер Милош Савчић. Човек Београда је, дакле, личност сложених врлина, али му је поглед с Калемегдана бит његовог трајања. Снажан партикуларизам, или груба себичност, родила се после Велике кризе, тек деценију пред паклени торнадо Другог светског рата. Сви су хтели да буду први и једини, Београд су преплавили дамски салони, луксузне крзнарске радње, у „Москву” се ишло у пуној елеганцији. Бити на хиподрому било је више од престижа. Данас се о том времену прича са нарочитом сентиментом, то је, по том наративу, била и остала префињена прошлост.

Када у једном поглављу разматрате улогу кнеза Михаила и Миливоја Петровића Блазнавца, да ли је ту карактеризација јасна: кнез је џентлмен, а Блазнавац је вук, који је „умео да чека”, мала личност која невероватним скоком ремети један историјски ред? 
У односу између кнеза Михаила и М. П. Блазнавца, сплетом околности, видимо једну скривену утакмицу, битку престижа, где бивши бојаџија постаје високи официр и министар, мутни супарник свом владару. Спретан да чека своју прилику, Блазнавац није урадио оно што се од њега тражило, да створи чврсту и поуздану војску. На површини је остао захваљујући дамским дворским играма, те је готово постао кнез. Историја је пуна таквих драмских слика, а ова наша је равна трилер причи.

Поред описа династичких преврата, с нескривеним симпатијама портретишете некрунисану династију Бабадудића. Како је настала, како је владала ова полиморфна београдска елита, од које је потекао и Јован Авакумовић? 
Бабадудићи су настали као мали породични пакт, где се ишло линијом чврсте фамилијарне везаности. Тај ланац није имао слабе карике, зато траје и до данашњих дана. Они су први на београдској сцени лансирали прелакирану биографску слику, за сваког свог члана. А све је почело са једном трпељивом женом, која је на таљигама стигла у Београд, а њена котва никада није попустила. Дала је име породичној династији. Употребили сте веома проницљиву синтагму „полиморфна елита”, а Бабадудићи су то засигурно. Они су били елитни банкари, врхунски официри, уважене дипломате и цењени министри, све што је Србији било потребно. Ни бочне линије ове моћне породице нису лоше прошле. Док су су се Обреновићи и Карађорђевићи нагваждали, они су били кабинет из сенке. Генерал Јован Белимарковић и недодирљиви Јован Авакумовић су Србију држали елегантно у шаци, да се зна ко одређује невидљиву линију историје.

Многи од ових великана сарађивали су са „Политиком”, а посебно наводите Марамбоа, Предрага Милојевића, Михаила С. Петровића, Милана Јовановића Стоимировића... Да ли је то и омаж кући из које сте потекли? 
„Политика” је битна тачка историје Београда, којом се бави и ова књига. „Политикини” журналисти су били и сведоци и елегантни тумачи преломних догађаја прве половине 20. столећа. Сваки од њих је посебна „књига истине”, када је свет био у финансијском и ратном грчу. Предраг Милојевић је засебна фуга, будући да је он скривени полихистор у одори новинара. Његови преводи Кафке равни су Андрићевој реченичној полифонији. Портрети таквих великана су мој принос времену када сам као млад новинар слушао калеидоскопичне приповести о добу какво се не понавља.

Јосипа Броза Тита смештате у поглавље људи који нису потекли из Београда, али су допринели његовој тајни, његовом успону, с Титом је завршена једна епоха. И сами, затим, постављате питање, где смо сада, куда идемо... 
Не знамо када је Тито први пут видео Београд, а могуће да је то било негде око 1915. године, а можда је имао, као скривени балкански Хабзбург, и неку мајсторску екскурзију коју годину раније. Он је својим доласком у Београд, крајем октобра 1944. године, најавио време великих политичких претензија и непопустљивог личног хедонизма. А где смо данас, на одблеску једне епохе? Тражимо пут у линијама дигиталног света, где архитектонске визуре траже финансијску сигурност за време великих изазова. Београд неспорно има увек своју шаку соли за једно ново трајање.