Два краља српске правне мисли

Повод да напишем причу о два краља српске правне мисли – академика професора др Радомира Д. Лукића и пуковника-судије, професора Добривоја Д. Бабића – два пријатеља, правника и утемељивача модерног српског и југословенског правосудног система 20. века, јесте писмо Љубомира Ив. Јовића објављено 25. јула у рубрици Међу нама. Професионалне и личне судбине професора Лукића и пуковника-судије Бабића повезане су средином 20. века значајним доприносом правној мисли и правној регулативи на нашим просторима, а с обзиром на то да сам обојицу добро познавао себи дајем слободу да дам скромни допринос сведочанством о њиховим животима и хуманости. Професор Лукић био је наш кућни пријатељ, а пуковник Бабић мој отац.

Академик Радомир Лукић (1914–1999) рођен је у Шумадији, у селу Милошевац. Његов отац, као српски војник у Првом светском рату, умире рано, а убрзо потом, кад је Радомир имао само две године, умире и његова мајка Зорка Бојковић. Бригу о дечаку преузима његов деда Лука, који га чува, отхрањује и школује. Професор Лукић преузима дедино презиме и у родном Милошевцу завршава основну школу (која данас носи његово име), а затим и гимназију у Пожаревцу. Потом уписује Правни факултет у Београду, бриљантно га завршава 1937, а потом одлази у Француску, где на Сорбони, у Паризу, докторира 1939. године. Приликом одбране доктората појављује се у шумадијској народној ношњи с опанцима на ногама. Пре одбране рада обраћа се зачуђеној комисији на француском језику питањем да ли желе да одбрану свог доктората (писаног на француском) обави на француском, енглеском или на свом матерњем, српском језику. Докторат добија највећу оцену.

По повратку у Србију запошљава се на Правном факултету у Београду, где 1940. године постаје доцент. Током ратних година и окупације не предаје на факултету већ живи у родном Милошевцу и Великом Орашју.

После Другог светског рата поново се враћа на Правни факултет у Београду, где постаје професор. Током поступка враћања на факултет, после ослобођења, његов повратак опструирају млади скојевци и нова власт, са образложењем да није учесник НОБ-а. На то бурно реагује мој отац Добривоје Бабић, тада министар правде, и саопштава истину о професору Лукићу, његовој лојалности и оданости правди, српском народу и хуманости, чиме се отклањају све сумње у његову лојалност о стручност.

Током професорске каријере, поред Београда, предаје и на европским факултетима у Греноблу, Паризу, Ници, Варшави, Москви и Келну. Члан САНУ постаје 1961. године, а од 1974. до 1977. био је и њен потпредседник. Његови научни радови објављени су у 11 томова књига, на више од 4.600 страница. Постхумно, њему у почаст, највећи амфитеатар на Правном факултету, бр. 5, носи његово име.

Мој отац Добривоје Ј. Бабић (1907–1965) рођен је у Сталаћу. Гимназију и Правни факултет завршава у Београду, где се дружи с професором Лукићем. Потиче из познатих и добростојећих породица Бабић и Ћосић. Његов отац Јанићије Бабић учествује као српски војник у Првом и Другом балканском рату, а потом и у Првом светском рату, у којима добија чин и бројна одликовања. Враћа се на рад у Државну железницу, одакле одлази на школовање у Француску, а затим постаје главни надзорник магистралне пруге Београд–Сталаћ. Убрзо потом сели се у Београд, где му деца завршавају средње школе и факултете Београдског универзитета. Добривоје Бабић, као слободномислећи интелектуалац, после Правног факултета завршава и судско-адвокатске испите, специјализацију и постаје судија среских судова у Кичеву и Крушеву (Македонија) и Прибоју на Лиму и Великом Орашју (Србија). У Великом Орашју затичу га Други светски рат и окупација Србије и Краљевине Југославије.

Моја мајка Бојана (Алмозлино/Леви) Бабић је Јеврејка сефардског порекла. С породицом је живела у Београду, где је завршила гимназију и започела студије на Ликовној академији. За Добривоја Бабића удаје се 1935. и с њим живи у местима његовог службовања. Крајем 1936. рађа близанце Предрага и Миодрага. Током Другог светског рата у Холокаусту у логорима у Београду, Шапцу, Брчком и Јасеновцу страда готово цела њена породица, око 100 душа. Холокауст преживљавају Бојана и њена сестра Клара с породицама, као и Ујак и Тетка који су били у Битољу (италијанска окупациона зона).

Очев пријатељ и колега Радомир Лукић смешта Добривоја, Бојану и њихово двоје деце у Велико Орашје, код своје рођаке удовице Горе Бојковић, која има ћерку Десанку. Убрзо потом Добривоје и Бојана Бабић прикључују се чувеном Космајском партизанском одреду, који све време рата делује у Србији. Деда Јанићије и баба Здравка воде бригу о деци Добривоја и Бојане, скривајући их у београдској Раковици и Сталаћу. Маја 1944. Бојана и Добривоје у илегали добијају сина Владимира (мене), кога чува и бригу о њему води Гора Бојковић, коју од тада измилоште зовемо Мајка Гора.

После рата Добривоје Бабић постаје министар правде (повереник за судство) и ради на успостављању правног система и система судства у Србији и новој Југославији. Убрзо потом враћа се својој основној професији, постаје судија Врховног суда, а затим организује војно судство и постаје судија Врховног војног суда Југославије (све до смрти). Упоредо са својим послом, после рата постаје професор по звању, предавач на Правном факултету у Београду и Правном факултету у Новом Саду, на специјалистичким постдипломским студијама из области ратног права и војног права, где стручно сарађује с професором Лукићем. Године 1965. гине у аутомобилској несрећи на службеном путу на ауто-путу Београд–Загреб код Сремске Митровице, у аутомобилу који није он возио, под чудним околностима (доба Брионског пленума и смене српског руководства).

Академик Радомир Лукић остаће упамћен као велики хуманиста и добар човек, познавалац правне науке и мислилац, правник високо цењен од својих колега у земљи и иностранству и велики поданик свог српског рода.

Владимир Бабић,

дипл. инж. мас., магистар техничких наука, Београд