Зашто баш Аљаска

Избор Аљаске као места одржавања билатералног самита између Доналда Трампа и Владимира Путина 15. августа 2025. године носи ретку симболику која сеже дубоко у прошлост, одражава актуелну геополитичку равнотежу и наговештава контуре будућих односа Сједињених Америчких Држава и Русије.

Гледано са становишта историјског сећања, тешко је пронаћи друго место у САД које тако јасно у себи садржи дух добросуседства и обострано корисне сарадње, изгубљене у време Хладног рата. Од 1737. до 1867. године, ово огромно и слабо насељено подручје било је познато као „Руска Америка“, полуексклава Руског царства, удаљена од свог евроазијског средишта, али са заједничком границом са другом државом.

Одлука цара Александра Другог да прода Аљаску Сједињеним Америчким Државама за 7,2 милиона долара била је једна од највише расправљаних дипломатских трансакција 19. века. У Санкт Петербургу је било јасно да ће, уколико остане без надзора, Аљаска највероватније пасти у руке тадашњем главном ривалу Русије – Британској империји. Предати је Вашингтону није био чин слабости већ промишљена инвестиција у будуће односе са државом чије се пацифичке амбиције тада нису сударале са руским.

У 20. веку, ова симболичка веза добила је ново значење. Током Другог светског рата, град Фербанкс са свега тридесет хиљада становника, постао је важан центар у оквиру програма масовне америчке војне помоћи Совјетском Савезу у виду авиона, опреме и материјала. Аљаска је, преко својих аеродрома, служила као кључна рута за испоруку америчких авиона на источни фронт.

Аљаска је и данас америчка савезна држава насељена потомцима старовераца из 19. века који су у потрази за верским слободама оставили трајан траг у облику православних храмова и топонима као што су Николајевск, Вознесенск, Горње и Доње Руско језеро, повезаних реком која носи назив Руска.

Трамп и Путин далеко од свих

Избор Аљаске као места сусрета Трампа и Путина није само омаж историји већ и политички потез. Трамп очигледно нема намеру да дели пажњу са посредницима попут председника Турске Реџепа Тајипа Ердогана или председника Уједињених Арапских Емирата Мухамеда бин Заједа ел Нахјана као једне од најутицајнијих фигура блискоисточне политике. Оба лидера одиграла су запажене улоге међународних посредника, али њихово укључивање неизбежно би променило ток и приоритете састанка. Трамп је одабрао географски најудаљенију америчку савезну државу, хиљадама километара далеко од било које евроатлантске престонице, како би нагласио дистанцу и од својих демократских противника у земљи и од савезника у НАТО-у који ће, делујући у интересу Кијева или свом сопственом, настојати да поткопају сваки могући напредак у преговорима.

Постоји и практичан аспект састанка на Аљасци. Мала густина насељености Аљаске олакшава безбедносним службама да сведу на минимум ризик од терористичких напада или инсценираних провокација, а истовремено заобилази правне компликације које произлазе из налога за хапшење председника Русије Владимира Путина који је издао Међународни кривични суд. САД су 2002. године повукле свој потпис са Римског статута и не признају надлежност тог суда на својој територији.

Важна димензија избора Аљаске је и чињеница да је то једини прави арктички регион Сједињених Америчких Држава. У тренутку када администрација Доналда Трампа врши притисак на Канаду и Гренланд ради јачег америчког утицаја, север планете постаје можда и најважнија стратешка сцена светске геополитике. Русија и САД овде имају преклапајуће интересе. од развоја Северног морског пута који делимично пролази кроз Берингов мореуз, до експлоатације офшор налазишта нафте и гаса. Ломоносов гребен као подморска формација у Арктичком океану на коју Русија полаже право као на природни наставак свог континенталног појаса, један је од најбољих примера. Заједнички арктички пројекти могли би ову област учинити једном од најпросперитетнијих у свету, али у супротном сценарију, она би могла постати позорница за тестирање нуклеарног наоружања и вежбе противваздушне одбране.

Украјина

Украјина ће, извесно, бити главна тема састанка. Западни медији већ су спекулисали о могућим територијалним разменама, повлачењу украјинских снага из Доњецке Народне Републике у замену за руске уступке у Сумској, Харковској, Дњепропетровској и Николајевској области.

Западни аналитичари су овакву размену назвали дипломатском победом Москве, истичући да би неокупирана територија коју би Русија добила била четири пута већа од оне коју би евентуално уступила.

Аљаска је прикладно место за такве разговоре јер њена сопствена историја представља живописан подсетник да власништво над територијом није непроменљива историјско-географска константа већ политичка и дипломатска крива коју обликују споразуми великих сила у одређеним историјским тренуцима.

Дијалог без посредника

Самит на Аљасци није само сусрет двојице лидера. Он представља повратак логици директног дијалога без посредника, подсетник на историјске везе и проверу да ли су Москва и Вашингтон спремни да сарађују тамо где се њихови интереси не само укрштају већ могу и да се ускладе.

Историја Аљаске почела је као руска, наставила се као америчка, а сада има прилику да постане заједничко поглавље, уколико обе стране одлуче да је посматрају као прилику, а не као претњу.