Критика у потрошачком времену

Матица српска из Новог Сада објавила је двотомно дело академика Предрага Палавестре „Историја српске књижевне критике (1768–2007)”. Ово животно дело академика Палавестре обухвата време од Захарија Орфелина до данашњих дана. Капитално дело, какво немају ни моћније културе од наше, заокружује ранији велики пројекат (објављен у 25 књига) Матице српске и београдског Института за књижевност. Палавестра прецизно, одмерено и циљано, често оштро и полемично, пише о српским књижевним правцима и њиховим тумачима у протекла два и по века. Уредници и рецензенти књиге су Миро Вуксановић, Славко Гордић и Миливој Ненин.

Књижевна критика је код нас релативно млад књижевни род, настала је тек у другој половини XVIII века?

Као најмлађи књижевни жанр, књижевна критика се код Срба јавила кад и у другим европским књижевностима. У критици никад нисмо заостајали за великим светом. У XVIII веку, истовремено са Орфелином и Доситејем, критику суписали Лесинг и Колриџ. Бјелински и Сент-Бев су били савременици Јована Стерије Поповића, Чернишевски нешто старији од Светозара Марковића и Лазе Костића. Богдан Поповић и Јован Скерлић били су савременици Анрија Бергсона, Бенедета Кроче и Гистава Лансона, Бранко Лазаревић је ишао укорак са Т.С.Елиотом, Албером Тибодеом, Ђерђом Лукачем и Франтишеком Шалдом. Импресионизам, марксизам, формализам и структурализам у критици имали су свуда исте културолошке основе.

Посебно поглавље има једино Павле Поповић?

То је техничко питање. Ова „Историја српске књижевне критике”је штампана у два приближно једнака тома, тако да је Павле Поповић у раздвајању рукописа добио место на челу друге књиге, која је посвећена послератној критици, уместо на крају прве књиге,која се завршава поразом грађанске културе. Своје издвојено место Павле Поповић је стекао као поуздан историчар књижевности и књижевни критичар, као научник и јавни радник, као иницијатор диференцираног јединства јужнословенскихкњижевности које се, из историјских и политичких разлога, распало пре него што се та визија југословенске цивилизације остварила и учврстила. Павле Поповић је био учитељ, пажљив и предан научник, а истовремено и проницљив критичар, изврстан стилиста чије се научне студиједанас читају као биографски романи.

Најобимнији огледи су о Јовану Скерлићу и Богдану Поповићу, представницима модерне?

О Скерлићу и Богдану Поповићу сам писао опширнијезато што они нису били само књижевни критичари него творци мишљења свога времена, васпитачи укуса, учитељи националне енергије. Они су учврстили темеље просвећене српске грађанске елите. Њихов углед осећао се и одржао кроз читаво XX столеће, њихови утицаји се осећају још и данас, не толико у судовима, колико у поретку вредности које су они установили, у стилу и реченици добрих критичара. Чак и они који су из идеолошких и књижевнихразлога рушили њихове ауторитете, примили су нешто од њиховог учења.

Ни један ни други, као ни већина просвећених Срба, кажете, нису имали „поклонички и патетични однос према сопственој нацији”, нису падали у занос романтичара?

Уз приказ онога што су Богдан Поповић и Јован Скерлић говорили о књижевности, указао сам и на њихове оцене о карактеру српске грађанске културе и на њихове антрополошке поставке о националном менталитету. Обојица су били истинска духовна елита свога времена, књижевници и критичари подједнако колико и тумачи најздравијих идеја у модернизацији српске културе. Наук тих старих учитеља обрадио сам и кроз слику њиховихидеја о Европи и Балкану, о популизму, школству и просвећивању, о нездравој себичности и политичким омразама, о индивидуализму и аривизму, о скоројевићима, банкократији и националном самољубљу, о цркви и књижевном језику, о српству и југословенству – о свему ономе што је до данас остало живо иактуелно.

Значајан простор сте посветили Исидори Секулић и заборављеном Бранку Лазаревићу, представницима „стваралачке критике”?

Исидора Секулић и Бранко Лазаревић нису били само заступници и тумачи стваралачке критике. Они су у критици били носиоци вере у снагу слободних идеја и стваралачког индивидуализма. Обоје су показали да без слободне личности нема слободне критичке мисли, и да се та мисао не гаси ни у невремену, ни у политичком прогонству. Обрадио сам их као сроднике који су ишли разним путевима и на различитим странама бранили своју личност и своје право на сопствени суд. Тај суд није ни био писан да се другима допадне него да раздрма и покрене духове свога времена.

Шта се подразумева под „београдским стилом” у нашој критици?

Под „београдским стилом” подразумева се јасан, разговетан и одређен израз, чиста реченица у којој се за мачку каже – мачка, стил у којем се ствари називају правим именом и који свако може лако да разуме. Тај „београдски стил” српске критике формирао се на логичкој реченици која има свој смисао и јасну поруку, свој подмет, прирок и објекат, реченицу која о свему говори разговетно и не продаје маглу мудрости ни вештину празнословља. Тај стил је подигао и васпитао српску књижевну критику. Када се тај стил покварио, замаглио и замутио, како би изгледао што ученији,књижевна критика је изгубила своју комуникативну моћ и дијалошку функцију. Стручна критика је почела да се пише за стручњаке, новинска за улично тржиште. Критика се не може одржати на мутним двосмисленостима, на празном звекету реторичких фраза и опсенарском ватромету помодних појмова. „Београдски стил” је данас нужан и у друштвеним односима и политичкомживоту. Код нас двосмислености, лажи и реторичке обмане представљају врхунац јавне и политичке вештине,мудре лукавости и замајавања „док мајстори не оду”. Јасну, једноставну и одређену реченицу треба вратити у савремену културу и, самим тим, у данашњу књижевну критику.

Зоран Радисављевић

-------------------------------------------------------------

Нико их не признаје

Шта мислите о новим, младим критичарима?

Ми и данас имамо лепих критичарских талената, али немамо јасну и дефинисану културу у којој би ти критичари могли слободно да се искажу и да сазру. Пратим рад тих нових критичара и запажам да њих данас свако искоришћава, а нико не признаје. Имамо вредних, паметних и ваљаних нових критичара, који умеју да мисле и да пишу, алису изгурани на крајњу маргину друштвене културе. Они немају прилику да се остваре као стваралачке личности и често мисле да им све неприлике долазе од очева и претходника. Срећна је околност да у новој српској критици делује и доста паметних жена, које су модерно образоване, добро знају стране језике, слободно се крећу у свету савремених идеја, лепо пишу, не обазиру се на улична надметања, имају смелу визију свога права. Њихова имена се могу срести у бољим новинама и часописима, многе су запослене на универзитетима и у Институту за књижевност, на славистичким и компаративистичким катедрама у иностранству. Историја нашег доба је показала да насилничка и потрошачка времена нису наклоњена критици. Ваздух који критика удише може се проредити и загадити, али се критички дух и критичка мисао не могу угасити.