Од традиционалног до дигиталног

Специјално за „Политику”

Париз – Један од најбоље котираних живих уметника нашег столећа Дејвид Хокни излаже у 11 раскошних галерија Фондације „Луј Витон” од априла месеца ове године.

Поставка уједињује више од 400 слика које су настале у периоду од 1955. до 2025. године, а изложена су и дела из приватних колекција која никада нису била виђена на изложбама.

Читавом поставком изложбе бавио се лично Дејвид Хокни уз помоћ свог асистента Џонатана Вилкисона, јер је ово први пут да се његова дела покажу у таквом обиму и у таквом простору, са великом помпом какву може да изведе Фондација „Луј Витон”.

Разноврсност његовог опуса, студиозна преданост с којом реализује сваки од својих циклуса слика и периода су врхунски представљене, посебно осмишљене у свакој од галерија.

Дела Дејвида Хокнија су реализована у традиционалним техникама од уља, акрилика, цртежа, акварела. Посебно црта угљеном, оловком, али се сасвим професионално служи новом дигиталном технологијом и чак има два велика импозантна дела у техници дигиталне фотографије. Хокни следи технологије овог времена, влада и служи се њима са великим умећем и иако је ове године у јулу напунио 88 година, следи нове токове и припада им.

Пресудни за његово стваралаштво су ипак традиција и ремек-дела из прошлости која га инспиришу. Посебно место на изложби заузима цртеж димензија 70 и 80 центиметара, који је Хокни урадио инспирисан великом таписеријом из периода Гијома Освајача (Guillаume l Conquérant), нормандијског владара 1330. Дејвид Хокни је нацртао свој врт, своју кућу, пејзаж, свој аутомобил на стази поред куће, башту, танка стабла у цвату, на папиру тих димензија.

Три сале велике галерије су биле потребне да би се изложила дела, која је Хокни реализовао инспирисан великим уметницима. Посебно место заузима слика инсталација инспирисана сликом Антоана Ватоа „Искрцавање на острво Китера”. Слика инспирисана „Герником” је чудесна. Ван Гог, Вато, Фра Анђелико су необичне комбинације различитих материјала.

Налазим да је Дејвид Хокни инспирисан Ван Гогом у интимној атмосфери која влада на сликама „Прозор  са књигом” и „Пејзаж у магли” из 2019.

Својом продуховљеном сензибилношћу (циклус „Базени” 1963–1974), својим поимањем природе и лепоте („Пејзажи Нормандије”) Хокни гради материју, структуру својих слика и цртежа врло рационално.

Његово херметично светло је просуто у свим његовим пејзажима, то дубоко лично светло, јаче од сваког природног. Засенила нас је јачина спектакуларних експлозија боја поетичног пејзажа, усамљеног као што само може бити уметник.

Пејзажи из Нормандије су постали део његовог живота и његове уметности од 2019. године, када је ту купио имање.

Ослобођен страха, предрасуда, гради свој лични нови рукопис, у дијалогу са самим собом, пред хармонијом вечите природе. Усамљена стабла у пољу, кућице у једном геометријском реду у пољу немају сенке. Композиција и структура слике одају светлост која зрачи интензивно, али не греје. Посебно у „Месечевој соби” светлост је хладнија од смрти: „Ни сунце, ни смрт не гледамо дуго.” Зато слике Дејвида Хокнија гледамо дуго, питајући се како сијасет линија чини кишу на слици тако реалном.
Истражује, не понавља своја искуства, како каже Пикасо, „не слика, већ трага”, открива.

Открива промене упорним студиозним радом, пролазећи својом баштом да сачека годишње доба. Помиње обичај кинеских сликара да не стављају сенке на своје слике, да се не би знало које је доба дана – тако и велико цветно стабло Дејвида Хокнија, љубичасти пут вијуга поред дрвореда без сенки.

Дејвид Хокни је живео у Паризу 1973. У младости је живео у Лос Анђелесу и враћао се у Лондон сваки пут, као и после боравка у Нормандији (од 2019. до 2023. године), када је вративши се у Лондон почео да црта своје портрете.

Слике његових аутопортрета представљају херметичну менталну конструкцију, у огледалу без огледала. Последње слике које је насликао, пре изложбе, јесу како слика свој портрет. Ти последњи аутопортрети су изложени у 11. галерији за завршетак изложбе.

Концепција читаве изложбе је почети са портретима и завршити са њима. На самом почетку изложбе је галерија портрета. Збуњујуће велики број слика, један непрегледни низ лица од пода до плафона галерије. Портретисао је своје рођаке, познанике. Портрети не исказују присност, остављају утисак једног момента егзистенције без радости и блискости. Систематична поставка у простору слике говори о томе да је лице модела главни догађај на слици. Толики број портета разбија пажњу и тешко је наћи једно лице и задржати се кад их је ту више од 60.

У продужетку галерије портрета изложене су четири веома велике слике, дигиталне фотографије формата преко десет са пет метара. Слика групе људи који у ноншалантном распореду седе, окренути ка слици, али тако да посматрач слике не може да им види лица. Двосмислена ситуација – да гледалац слике Дејвида Хокнија у галерији посматра гледаоце слике, на слици. Остаје нам да размишљамо – шта гледамо?

Друга велика слика потпуно истих димензија приказује ту исту групу људи како се посматра у огледалу, али лица се не виде добро. Питање је шта смо у стању да видимо, посматрајући једно уметничко дело, једну слику?

Слика са „портретима цвећа” и портретима Дејвида Хокнија, који се понављају, дуплирају, више није питање естетског вредновања слике, већ питање: шта посматрамо кад гледамо једно уметничко дело?