Винарија једне даме

Александровац – Док из средњег, па и западног дела европског континента, стижу вести о леденим ветровима, који дунавском равницом расхлађују моравску долину, у селу Лаћислед, смештеном у доњем делу жупске котлине, удаљеном десет километара од Александровца и двадесет од Крушевца, у винским подрумима, на осунчаним брежуљцима, које овде називају пољанама, винари у подрумима претачу своје вино. Село је смештено на око 400 метара надморске висине, поред пута Крушевац – Александровац, у котлини коју од ледених ветрова штите огранци Јастрепца, Жељина, Гоча и Копаоника. На овим „пољанама” је још честити кнез Лазар у 14. веку гајиo винову лозу, испијао добро вино и богу се молио у малој цркви Вознесење Господњег, за чију обнову мештани Лаћиследа сада сакупљају новац. Међу првим иницијаторима за обнову те цркве је Винарија „Милетић”, власништво Слађане Милетић, технолога, даме и мајке која је пре шест година, са 34 године живота, напустила посао шефа пунионице у александровачкој „Вино Жупи”. И њен супруг, економиста Зоран је потом споразумно отишао из крушевачког „Рубина” да би се посветио породичној винарији. Велику подршку су одмах добили од осамдесеттрогодишњег Љубодрага, Зорановог деде, од кога је породична винарија старија само две године. Помоћ им пружа и Зоранов отац, а Слађанин свекар, педесетдеветогодишњи Живко са годину дана млађом супругом Љиљаном. Са њима је и млађани син Давид, данас ученик првог разреда Гимназије у Александровцу, који је у винарији посебно активан за новогодишње празнике.

Милетићи се хвале традицијом и чукундедом Миодрагом (1895 – 1943), који је имао 8.500 чокота винове лозе, сорте прокупац и пловдина. Његов производ се налазио на свим винским картама у познатим београдским ресторанима, а успевао је да извезе у Француску.

Ипак, кажу да је то само историја, а да је много значајније оно што јесу данас. У последњих неколико година подигли су 2,5 хектара врхунских сорти винове лозе, као што су црни бургундац, рајнски ризлинг и шардоне. Милетићи, додуше, негују и прокупац и жупску тамњанику да би задовољили и љубитеље традиционалне винске капљице, али се ових дана спремају за подизање још 2.000 чокота нових засада, плашећи се да то неће моћи да учине када Србија уђе у Европску унију. Започели су и процес заштите географског порекла винове лозе.

– Наше површине под виноградима не могу да импресионирају као код већих произвођача, али ми имамо предност што је све то на сунчаном земљишту готово истог састава, па је грожђе уједначеног квалитета, а тиме и вино. Нема осцилација у букеу и саставу. Имамо купце у земљи, посебно у Београду, и у иностранству, за сада у Црној Гори и Словенији – објашњава Слађана.

Иако имају нове виноградарске сорте, Милетићи су остали верни храстовим бурадима, уверени да дрво смекшава вино и помаже му да лагано стари и постаје све питкије. Кажу да су управо таква њихова вина, „златна круна”, рубин боје, названо у част кнеза Лазара, и розе „рана зора”, деликатног мириса, које их асоцира на кнегињу Милицу.

Раде Станковић

-----------------------------------------------

Слађанина исповест

– Има тренутака када уживам у послу, у винограду, у берби грожђа, у лепоти пуњења и паковања. А, богами, понекад ми је тешко. Не можемо сви у исто време да радимо исте послове, па ми је тешко кад се осамим. Још кад стигну проблеми, недостатак одговарајућих стаклених боца, нелојална конкуренција... Ето, црногорска држава тражи да имамо акцизне маркице на нашим винима, а наша држава то не тражи за црногорска вина. Има још много мука, али кад помислим да смо ја и мој муж своји на своме, лакне ми. Надам се да наше планове неће пореметити криза коју најављују и да ће нам држава помоћи у подизању винограда, или макар дати повољне кредите за опремање подрума, нада се Слађана Милетић.

Р.С.