Лепота у очима оног што гледа

На крају старе и на почетку нове године, подвучемо ,,ко смо, шта смо" црту - рекоше ономад да на основу тога Деда Мраз решава ком опанци, ком обојци, ком ништа. Има смисла та бајка: џабе интроспекција ако нас други вреднују другачије. Сва срећа па се на примеру недавне изложбе фотографија Георгиоса Кастагелоса јасно види да то вредновање понекад много више говори о самом аутору/судији, него о нама.

Теофил рече у једном интервјуу како никада не би написао колумну о стварима у које се не разуме. Слажем се, па зато нећу да коментаришем ,,технички" квалитет фотографија или њихову уметничку вредност. Међутим, социјална конотација и порука изложбе већсу блискије природи мог ангажмана, а осим тога - критика је на критичарима, а утисак на свакоме. Реците да сам намћор, али ако неко изложбу назове ,,Лутања Балканом", а изложи све сам јад и беду, гето-насеља и чемер, човек се искрено запита чему то. Лутање - то је оно кад идеш без циља, тако? Онда је фото-путопис визуелни документ о свему на шта си наишао а било је вредно пажње. Овај човек вели да Балкан привлачи пажњу само прљавштином и сјебаним осмесима. Ништа фолклор, ништа културне знаменитости - нула бамбија, тобогански речено. Само бреговићевска трагикомична идила, само штрока и безнађе, само потцртавање момента да је нада која се види у понеким очима сасвим узалудна, па зато треба да расплаче неку старију госпођу, увек орну дарида због Касандрине зле коби - али никадда купи ни Уницефову новогодишњу честитку чији приход иде гладној деци.

Будући да би чак и најокорелији локални песимиста умео да упути странца ка иоле ведријим призорима, овде никако није реч о насумичној шетњи Балканом, већ о крајње циљаном обиласку знаменитих места дна егзистенције. Дакле, ни говора о ,,лутању" из наслова. То јест, још горе: наслов сугерише да како год да кренеш Балканом, а оно стално атмосфера из стрипа Алан Форд. То жестоко подсећа на силну гомилу програма за социјализацију мањина - који, под маском искрене бриге за несрећне (или унесрећене!), у ствари као да желе да ти људи задрже свој статус довека, како би увек служили као циркуско чудо, као Џон Мерик из старог филма ,,Човек-слон", као разлог да уљуљкани дебељани покажу хуманост. Авај, људском бедом готово се никад није уверљиво бавио онај кога та несрећа лично не дотиче: само су сапатници стварни сапутници. Тлачен на један начин разуме тлаченог на неки други начин, ма како различити начини били, обесправљеном кључа крв кад слуша обесправљеног - међутим, слаба вајда од крокодилских суза кад их рони слон. На страну сва лепота нашег региона - ако то некога оставља равнодушним а офтамолог нема примедби, али како је могуће, ако су већ људи мета објектива, не приметити наш социјални контраст - толико драстичан да се види и на сателитском снимку? Зашто бахати тајкуни нису једнако стваран чинилац овдашњег пејзажа, кад јесу? Или надалеко чувени ,,ноћни живот" на сплавовима - где модерни Харони пуно радно време превозе душе у културолошки пакао ?

Одговор је јасан: зато што то није никакав ендемски изум Балкана, ,,краљевића и просјака" има свугде. Стога таква изложба не би привукла пажњу неком Французу или Енглезу. Међутим, ако неку тачку глобуса напросто прогласиш претужном и безнадежно сиротом, е онда... па, ни онда се нико дубље и стварније не заинтересује за проблем. Али добијеш поене и поштовање што си тако самилостан и добар, па помажеш да људска патња не прође непримећено. То је као кад дете сасвим промаши тему писменог, али му наставник ипак да петицу - јер је даровит. Укратко – било би и инспиративно и важно приказати страхоту и бол Балкана некоме ко за то не зна, али то се сасвим сигурно не ради тако што се фотографишу места и људи типични за апсолутно СВАКИ гето на свету, а не за неки посебни локалитет. Поштеније је признати да те нечије муке нимало не дотичу, него крајње површно и наивно глуматати саосећање потенцирањем општих места.

Ми нисмо баш толико неугледни. Мислим... нисмо, зар не?

Желим Вам Нову годину.