Из птичје перспективе

Човеку за живот треба много више него другим живим бићима. А то „много више“ је мало. Ја то „мало“ имам: изнајмљену кућу, која ми није тесна, која је сува и топла; иза куће башту, у њој четири воћке, туце жбунова боровнице, и шупу; добру и лепу одећу и обућу; довољно здраве хране да се двапут дневно наједем; чисту воду, кафу и чај да се напојим; флашу-две овог или оног месечно, да се после рада опустим; телефон; компјутер са свим програмима који су ми потребни; хиљаду-две књига и чланску карту Универзитетске библиотеке са милионима књига; бицикл и довољно пара за градски аутобус, да одем до града на чијој периферији живим – па и за авионску карту, да понекад навратим у стари крај. Аутомобил немам; ни телевизор. Оскудевам у још много чему излишном.

Самосталац сам; радим код куће, кад и колико хоћу, а то је много, јер волим да радим оно што волим. Већи део тог мог рада се „не исплати“: новцем никад нећу бити богат. У улици сам једини „странац“. Са суседима живим у миру, а са неколицином сам се и спријатељио. Са осталима сам на „Добар дан, како си“ – они гледају своја посла, ја гледам своја; понекад и прочаврљамо, о новим врстама птица уоченим по шумарцима, риту и пољима што чине позамашан комад земљишта намерно препуштен природи, који почиње одмах иза наше улице.

Кад смо се пре десетак година уселили у куће овог новог насеља, изграђеног по принципима еколошке одговорности на експлоатацијом-намученом тлу – а за чију се градњу део нас, као група грађана, код општине сâм изборио –, дочекали су нас само косови, зебе, вране, свраке, дивље патке и гуске, лабуди, фазан-два, вивци, чапље… Од онда се број птичјих врста лагано повећавао, упоредо са озелењавањем насеља и „подивљавањем“ околине, а последњих годину-две се тај процес видно убрзао. Пролетос су се, између осталог, појавили и врапци, којих две-три деценије није било у целом региону, а на оближњем вештачком језеру јато од петнаестак великих вранаца што као да намерава да остане; неколицина суседа имала је и срећу која мене засад мимоилази: да (у воденом рукавцу испред мог кухињског прозора) види водомара, тог стидљивог лепотана! Једном смо узели да, онако из главе, бројимо птичје врсте у улици и околини; забројали смо се негде после педесете, а многе смо сигурно и превидели. Мора бити да чинимо нешто добро, кад нам се птице које смо саможиво били прогнали враћају, а долазе и неке којих овде никад није било, однекуд, ваљда, где им је живот угрожен.

Недавно ме је комшиница, у разговору о оном „мало“ што човеку за људски живот треба, упитала да ли бих то „мало“ имао и да сам остао тамо одакле дођох. Одговорих да не знам, али да сумњам; и да ће пре бити да не бих. Јер тамо је сад, чини се, за то „мало“ углавном потребно јако много, на добар део чега ја никад нећу бити спреман. И пре но што сам оданде отишао био сам, почев од пубертета, „неуклопљен“. Већ у гимназији сам постао познат, између осталог, и по томе што сам велику част предлога свог одељења за чланство у КП одбио. Политика ми је у најбољем случају досадна, у најгорем мрска; опортунизма и лицемерја се гадим. Ни данас, да сам тамо, не бих био члан ниједне П или С; ни Ц. Као што ни овде нисам. Не волим ни конфекцију, камоли униформе. А да бих – без нечега од тог, или свега – уопште преживео, радећи оно што волим, морао бих да подилазим укусу са којим немам ничег заједничког, да склапам пријатељства из рачуна, да армирам лактове, да се „учланим“… А нећу; не могу.

Но, до тих проблема вероватно не бих ни дошао: да нисам случајно отишао пре но што је на Балкану загрмело, вероватно бих, као неки моји другови, међу првима био послат да изигравам громобран. Посредством неког моћног чиновничуљка који ме је запамтио, од „онда“. Паланка не воли различитост.

А бојим се и да бих, уместо повратка, још дуго морао да гледам одлазак птицā.

2

Нисмо сви исти. Тој би се тврдњи тешко ко супротставио. Па и оној да сâм свет (и његова лепота!) почива на разноликости. Но како често, како (о)лако то, у „пракси“ живота, многи од нас губе из вида! Већ и добар део коментарā на чланке овог website-а (па чак и у овој рубрици, где „аматери“, често дирљиво, износе оно што мисле и осећају) садржи савете, критике, рецепте, … , понекад добронамерне, понекад, најблаже речено, (екс- или имплицитно) прекорне. Заједничко им је то да горенаведене очите истине запостављају. А претпостављају, свесно или не, да саветодавац/критичар зна боље, зна како ваља, има једини исправан систем вредности, па тако и прâви рецепт за прâви однос према свету и животу, те да би нам свима ваљало да се на њега угледамо. Замислите свет насељен искључиво, рецимо, свракама.

Једна од ствари која ми је пала у очи када сам, као радознали двадесетогодишњак, по први пут закорачио у шарени свет била је та да се поштовање различитости мења од менталитета до менталитета, од средине до средине – али и са приметном општом тенденцијом: западније и северније по Европи, оно је у становништву присутније; јужније и источније (и подаље Европе, са кулминацијом на Блиском и Средњем Истоку) та присутност опада.

Наравно, ништа није црно или бело, тек тамније или светлије сиво. И на „Западу“ их има за-различитост-затворених, много, и превише, као што на „Истоку“ има отворених, много, и – премало. У оба случаја има и већих средина које од опште тенденције одступају. А однос „затворених“ и „отворених“ приметно је зависан и од просвећености, општег културног развоја друштвених група и подгрупа.

Истина, „Запад“ је последњих година у својој релативној отворености за различитост устукнуо, за корак. На то су, по мени, утицала два чиниоца. Први је тај да је број досељеника са „Истока“ досегао критичну масу, масу која почиње да осетно утиче на живот друштва: с једне стране, она уноси нов културни колорит, који су староседеоци дочекали углавном доброћудно, али, са друге, и потешкоће, проузроковане невољношћу њеног већег дела да се прилагоди средини у којој се затекла – све до, рецимо, покушаја завођења и/или упражњавања, често назадних, па и окрутних, закона своје старе постојбине у новој (!) –, и то са надменошћу оног ко се заправо, с разлогом или без њега, свесно или не, осећа мање вредним. Други је чинилац последица првог: с једне је стране сама безбедност, захваљујући мрачним активностима најагресивнијег дела придошлица, угрожена; с друге, онај „затворени“ део староседелаца постао је далеко гласнији, на агресију узвраћа агресијом, не либи се потпиривања настајућег страха чиме осваја и симпатије дêла колебљивих сународника, којих је, заправо, увек и свугде, највише. Времена су мутна; ловци-у-мутном изашли су из својих рупа. Ипак, тај корак уназад, бар засад, није толики да би се битно одразио на живот „странца“ какав сам ја.

Но ни „Исток“ не мирује – напротив. Тамо, истина, нема таквог прилива „затворених“ странаца који би достигао масу потребну за утицај на друштво. Али то и није потребно. Домаће снаге су више но довољне за корак уназад што загорчава живот оном ко одступа од њиховог имагинарног „модела“ – па био он и домаћи „странац“.

3

Пошто претходно дуго нисам одлазио, последњи пут сам за посету родном крају купио повратну авионску карту на шест недеља. Када сам се након тих шест недеља вратио и слетео на аеродром „иностранства“ у ком живим, млађани је полицајац-на-дужности само погледао мој уздигнути, затворени пасош своје земље, рекао „Добродошли кући“, и окренуо се следећем путнику. За њега је то тек уобичајена уљудност и део посла. Мени су се очи напуниле сузама. Као што ће ми се десити, знам, кад најзад буде да угледам оног водомара.