Израел напада, Хамас не попушта

У НЕДЕЉИ КОЈА ЈЕ ПОВЕЗАЛА стару и нову годину Блиски исток је, по ко зна који пут, био поприште главног светског догађања. Оно што је започео последњих дана 2008, ваздушне ударе на Газу, Израел је наставио и првих дана нове године. У жестоким нападима израелске авијације већ је погинуло више од 400 људи а из Тел Авива поручују да ће војна акција бити настављена.

Палестинска организација Хамас, главни циљ израелских напада, одговара на стари начин – гађа ракетама Израел. Од 19. децембра, када је Хамас једнострано прекинуо примирје, на израелске циљеве испаљено је више од 700 ракета.

По већ познатом сценарију, две стране у сукобу, поред оружја, вешто користе и медије. Хамасовци покушавају да придобију светску јавност, пре свега арапску, оптужбама да су највеће жртве израелских напада цивили а да су, због хуманитарне катастрофе, посебно угрожена деца. Израелци не остају дужни, тврде да Хамас гађа ракетама искључиво цивилне циљеве, да користи жене и децу као живе штитове а џамије, болнице и школе као војна упоришта.

Газа је већ деценијама један од највећих проблема на Блиском истоку. Израел је ову невелику територију, појас уз Средоземно море дуг око 45 и широк 10 километара, освојио у рату 1967. и остао је господар Газе до септембра 2005. када је одатле повукао своје трупе. На изборима одржаним у јануару 2006. Хамас је однео убедљиву победу и од тада почињу за Газу најтежи дани. После кратког палестинско-палестинског обрачуна следе многобројне војне чарке између Израела и Хамаса, грубе копнене и поморске блокаде а сталне несташице струје, хране и лекова претварају живот око 1,5 милиона становника у борбу за опстанак.

Од 1987. када се Хамас појавио у блискоисточној причи ова палестинска организација постала је један од најозбиљнијих и најнепријатнијих израелских противника. Војнички не тако снажна као Хезболах у Либану, али довољно фанатична да никада не устукне пред моћном војном силом којом располаже Израел. Процењује се, на пример, да је Хамас, од 2001. године испалио на територију Израела око 10.300 различитих ракета а у овим нападима погинуле су 32 особе док је више од 600 рањено.

Најновији сукоб Израела и Хамаса био је, дакле, одавно програмиран. Тел Авив је само чекао прилику да удари и садашњи тренутак је за израелске прилике био готово идеалан. Требало је, на једној страни, пронаћи лек за либанску „рану” – неуспешан обрачун на Хезболахом 2006. године. На другој страни земљу очекују парламентарни избори, заказани за 10. фебруар, на којима би се могло и политички капитализовати војно кажњавање Хамаса у Гази.

Међународне реакције изван арапског света на најновију израелску војну акцију биле су доста млаке и углавном су се сводиле на позиве Тел Авиву да прекине нападе. Тек почетком наредне недеље очекује се долазак у Каиро француског председника Николе Саркозија што би требало да означи можда и почетак међународне посредничке мисије за окончање сукоба.

Све је то, наравно, апсолутно недовољно, а чак и постизање некаквог примирја биће у стилу народне пословице „држи воду...”. Блиски исток ће и ове године бити више ратна зона него дворана за мировне преговоре.

И ШРИ ЛАНКА ЈЕ ПРОТЕКЛЕ НЕДЕЉЕ имала своју војну причу. У тамошњем, вишедеценијском рату између владе у Коломбу и тамилских побуњеника срећа је, изгледа, напустила тамилске тигрове. Саопштено је да су владине трупе заузеле град Килиночи на северу острва који је годинама важио за престоницу побуњеника.

Пад Килиночија је највећи војни пораз тамилских побуњеника од губитка великог града Џафне 1995. године и тумачи се као несумњив знак њиховог војног слабљења. Владине трупе су од почетка 2008. кренуле у снажну офанзиву против „Тамилских тигрова” у којој су они изгубили две трећине територије коју су контролисали. Према наводима владе у Коломбу у овим акцијама убијено је више хиљада побуњеника.

Офанзива владиних снага биће, како се најављује, настављена. Званичници у Коломбу очекују коначну победу али војни аналитичари упозоравају да то неће бити и крај сукоба јер ће се побуњеници повући у џунгле и наставити герилску борбу.

Рат за отцепљење северног дела Шри Ланке букнуо је 1983. године и процењује се да је досад у сукобима страдало између 70.000 и 80.000 људи.

ИРАЧКА ВЛАДА ЈЕ СВЕЧАНО ОБЕЛЕЖИЛА преузимање власти над зеленом зоном у Багдаду. Реч је о десетак квадратних километара територије у ирачкој престоници – ту су смештене најважније државне институције, која је досад била под контролом америчких снага. Преузимање контроле над зеленом зоном у ирачкој престоници део је споразума владе у Багдаду и САД о постепеном, трогодишњем повлачењу америчких снага из Ирака.

Био је то и повод да се направи прошлогодишњи биланс насиља у Ираку које, први пут од интервенције 2003. године, бележи осетан пад. Лане је у овој земљи погинуло 314 америчких војника (2007. страдало је 904) а број цивилних жртава смањен је за 60 одсто – не баш поуздана статистика говори о 7.469 мртвих. То су разлози да оптимисти најављују још мирнију годину у Ираку.

На терену је, међутим, већ другачија ситуација. Јужно од Багдада изведен је самоубилачки напад са више десетина мртвих и рањених што наговештава да ће насиље у Ираку још имати место међу најважнијим светским вестима.