Мај­ка ту­ге, на­да­ња и бо­ла

Со­ка Ло­лић из Ма­чван­ског При­чи­но­ви­ћа ис­пра­ти­ла је у рат че­ти­ри си­на. Ми­ла­на, уче­сни­ка ал­бан­ске гол­го­те, Ђу­ра­ђа и Ива­на, ко­ји су крај ра­та до­че­ка­ли у за­ро­бље­ни­штву. Нај­ста­ри­јег – Жи­ва­ди­на – мај­ка ни­је до­че­ка­ла. Оста­ла је дир­љи­ва при­ча у књи­зи Ми­ла­на Шан­ти­ћа „Ви­те­зи сло­бо­де” из 1938. ка­ко је Со­ка че­ка­ла свог пр­вен­ца, ко­ји је про­шао кр­ше­ве Ал­ба­ни­је, ви­дао ра­не на Кр­фу, али ни­је пре­жи­вео 1916. го­ди­ну – и Кај­мак­ча­лан.

До­шао је и крај ра­то­ва­њу. Рас­ка­ља­ним дру­мо­ви­ма вра­ћа­ли су вој­ни­ци, сво­ји­ма. Умор­ни, истим оним дру­мо­ви­ма ко­ји­ма су у во­је­ва­ње оти­шли, оста­вља­ју­ћи оче­ве и мај­ке, же­не и не­јач. Гру­па за гру­пом, про­ми­ца­ле су ко­ло­не. Љу­ди су вој­ску здра­ви­ли, рас­пи­ти­ва­ли се за сво­је, ру­ке ши­ри­ли у за­гр­ља­је. И оста­ре­ла Со­ка Ло­лић, пи­ше Шан­тић, иза­шла је пред ку­ћу да са­че­ка рат­ни­ке. Са њи­ма тре­ба­ло је да до­ђу њен пр­ве­нац, њен Жи­ва­дин и бра­тић Јан­ко.

„Ка­ко ко­ја гру­па про­ђе крај та­ра­ба, а она пи­та: „Ви­де­сте ли где мог Жи­ва­ди­на?” Не­ки су са­мо од­ма­хи­ва­ли гла­вом, дру­ги окре­та­ли гла­ву, пра­ве­ћи се да не чу­ју ње­не ре­чи, тек уз­гред је по­здра­вља­ју­ћи. Ту Со­ка на­ста­ви: „Оти­шао је са Јан­ком, они ће се за­јед­но вра­ти­ти”, бе­ле­жи Шан­тић, па да­ље на­во­ди при­че са­бо­ра­ца „да то­га да­на Жи­ва­дин и Јан­ко ни­су сти­гли”. Ни­су се вра­ти­ли ни су­тра, ни пре­ко­су­тра, ни­ка­да... Но, ста­ри­ца је сва­ког ју­тра из­ла­зи­ла на пут и ко­шча­ту ста­рач­ку ру­ку ста­вља­ла из­над че­ла, по­гле­да­ју­ћи, не­ће ли се из да­љи­не по­ја­ви­ти и ње­на де­ца. У ком­ши­лу­ку дру­ге мај­ке су се ра­до­ва­ле, са­мо је она че­ка­ла... упор­но.

Гле­да­ју­ћи ста­ра­мај­ку, сна­ја јој пред­ло­жи да оду код ком­ши­је: „Да оде­мо, на­јо, до Па­је, мо­жда ће он не­што зна­ти да нам ка­же”, по­ку­ша­ва­ла је мла­да же­на да Со­ки ули­је на­ду. И две же­не, при­др­жа­ва­ју­ћи се јед­на уз дру­гу, бо­ја­жљи­во уђо­ше у су­се­до­во дво­ри­ште, па у ку­ћу, ко­ја је си­ја­ла од ра­до­сти. Ка­ко су ко­рак­ну­ле, све на­мах за­ћу­та. Ком­ши­ја при­ђе ста­ри­ци, по­љу­би је у ру­ку и про­ша­пу­та: „По­ма­же Бог, на­јо.” Тог тре­нут­ка на­ста муч­ни та­јац.

„А мој Жи­ва­дин?”, од­мах упи­та Со­ка.

„Остао је та­мо, на Кај­мак­ча­ла­ну”, од­го­во­ри Па­ја, па се ла­ти и од­ве­за вој­нич­ку ма­ра­му и раз­гр­ну за­ве­жљај. Пред мај­чи­ним очи­ма за­сја­ше две злат­не Ка­ра­ђор­ђе­ве зве­зде с ма­че­ви­ма, епо­ле­ту­шке по­ги­ну­лог пот­по­руч­ни­ка, ру­ски Крст Све­тог Ђор­ђа, злат­на Оби­ли­ће­ва ме­да­ља за хра­брост и ме­да­ља „Осве­ће­но Ко­со­во”. „Ево, на­јо, ово је оста­ло иза Жи­ва­ди­на”, ре­че Па­ја.

Да­ни су про­ла­зи­ли, љу­ди пре­ста­ли да по­ми­њу рат. Са­мо ста­ра Со­ка Ло­лић, пи­ше Шан­тић, да за­бо­ра­ви свог си­на, ни­је мо­гла. Ми­ну­ле су и го­ди­не, али је она сва­ко­га ју­тра про­ви­ри­ва­ла кроз та­ра­бе, ди­за­ла ко­шча­ту ру­ку по­врх че­ла и гле­да­ла низ друм…

„А ка­да се ста­ри­ци јед­не но­ћи ја­вио ан­ђео и ка­зао јој да је њен Жи­ва­дин ме­ђу до­брим ду­ша­ма, она се не­ка­ко сми­ри­ла. Он­да је у цр­кви да­ла по­душ­је за спас сво­га пр­вен­ца и на гро­бљу уре­ди­ла гроб, у ко­ји ни­кад ни­је са­хра­ње­но ње­но де­те. На бе­лом чар­ша­ву зла­том је из­ве­зла: ’Жи­ва­дин Ло­лић, по­ги­нуо на Кај­мак­ча­ла­ну 1916. го­ди­не’ и тај чар­шав ста­ви­ла у хлад­ну гроб­ни­цу. Сва­ко­га ле­та, о Ви­дов­да­ну, она би ку­пи­ла во­шта­ни­цу и при­па­ли­ла је за по­кој ду­ше Жи­ва­ди­но­ве, ко­ји је на кај­мак­ча­лан­ском вр­ху остао да спа­ва веч­ни сан”, за­вр­ша­ва свој за­пис Шан­тић.

Обе­леж­је

„За на­ше мај­ке, за на­шу Со­ку Ло­лић, сим­бол свих мај­ки срп­ских рат­ни­ка. Мај­ци ту­ге, на­да­ња и бо­ла. Ме­шта­ни Ма­чван­ског При­чи­но­ви­ћа, уз не­се­бич­ну по­моћ по­то­ма­ка ра­су­тих по све­ту, љу­ди до­бре во­ље и по­клон ауто­ра, по­ста­ви­ше ово спо­мен-обе­леж­је у знак за­хвал­но­сти и трај­ног се­ћа­ња. Ле­та Го­спод­њег 2020”, пи­ше на Спо­ме­ну срп­ским мај­ка­ма, зна­ме­ну у брон­зи Со­ки Ло­лић, ко­ја је че­ти­ри го­ди­не че­ка­ла че­ти­ри си­на из Ве­ли­ког ра­та. Умет­ник Мир­ко Мр­кић Остро­шки ове­ко­ве­чио је ли­це ста­ри­це за­гле­да­не у да­љи­ну и окру­жио га ли­ко­ви­ма мај­ке Све­тог Са­ве, ца­ри­це Ми­ли­це и дру­гих све­ти­ца, уз ре­чи: „Бди­ју­ћи над ко­лев­ка­ма, бде­ле сте над суд­би­ном на­ро­да.”

О. Јан­ко­вић

Фо­то Ј. Гу­бе­лић