Џармуш и Ханија освојили срца публике и критике

Венеција, Лидо - Све се већ зна – „Златног лава” за најбољи филм 82. Венеције освојио је Џим Џармуш за „Отац, мајка, сестра, брат”, док је француско-туниској ауторки Каутер бен Ханији за филм „Глас Хинд Ражаб” припала друга по важности награда – „Сребрни лав – Гран при”.

Сасвим заслужено. Мада, у овогодишњој, филмски уједначеној главној такмичарској селекцији није било ремек-дела (а то нису ни Џармуш ни Ханијин филм), жири предвођен америчко-грчким редитељем Александром Пејном пронашао је „излаз” из својеврсне пат-позиције. Сви награђени филмови спадају у категорије – од добри до врло добри, али одлични, уз оцену пет, реално ниједан није заслужио. Таква је била продукцијска година.

И о Џармушовом и о Бен Ханијином филму већ је нашироко писано на страницама „Политике”, али у овом завршном коментару ваља истаћи да је реч о два дубоко хуманистичка и егзистенцијалистичка дела која са лакоћом, сваки на свој начин, освајају срца шире публике, али и критике. „Глас Хинд Ражаб” Каутер бен Ханије, једноставно, али моћно постављен, са собом носи и додатну тежину, јер је реч о верној реконструкцији неколико сати тешких, а неуспешних напора волонтера Црвеног полумесеца да се спасе шестогодишња палестинска девојчица Хинд заробљена у гранатираном аутомобилу у Гази. Само на основу снимљених телефонских разговора са њом с једне стране, и глумачки реконструисаних активности спасилаца у скромним просторијама Црвеног полумесеца у Рамали, с друге стране, Бен Ханија је изнедрила филм који никога не може оставити равнодушним. Ипак, „Глас Хинд Ражаб” изазвао је међу критичарима опречне коментаре, а најинтересантније је то што су га „палестинском пропагандом” (што уопште није тачно) у својим написима проглашавали највише немачки критичари. Неки од италијанских колега (веома мали број) изразио је мишљење да је велики протестни марш од око 5.000 Италијана који су са паролама „Доста је било”, „Ослободите Газу”, „Спасите палестинску децу” протестовали по Лиду и испред фестивалске палате током фестивала, извршио неку врсту притиска на сам жири. Чисто сумњам да је то било могуће. Када будете видели филм, знаћете тачно о чему говорим.

Од силних Американаца (и Нетфликса) присутних на 82. Мостри у главном такмичењу са својим високо продукцијским делима, током првих седам кишних дана фестивала, најбоље је прошао Бени Сафди са својом „Машином за млевење”, причом о легендарном борцу мешовитих борилачких вештина Марку Керу, чији лик тумачи легендарни Двејн Џонсон. Освојен је „Сребрни лав” за најбољу режију. Баш као и у случају Џармуша, и овде је реч заправо о ванхоливудској и независној продукцији (Сафдијева бродвејска продуцентска кућа) и реч је о филму који се може сматрати егзистенцијалистичким иако се чини да рвање томе не може припадати.

Пехари „Волпи” за најбољег глумца и глумицу заслужено су припали Тонију Сервилу – за улогу председника Италије у филму „Грација” Паола Сорентина, и кинеској глумици Шин Џилеј – за улогу у филму „Сунце излази над свима нама” Хаја Шангџуна. Занимљиво, али чак два од буквално последње приказана филма су освојили глумачке награде. Један је Шангџунов, а други мађарске ауторке Илдико Ењеди „Тихи пријатељ” због којег је млада глумица Луна Ведлер освојила Награду „Марчело Мастројани” за најбољег младог глумца.

Награда за најбољи сценарио додељен је француској глумици и редитељки Валери Донзели и њеном косценаристи Жилу Маршану за мало, фино (такође егзинстенцијалистичко) дело „На послу”.

Легендарни италијански документариста Франческо Рози ни овог пута није остао без награде. Уручена му је Специјална награда жирија за сложено истраживачки и изврсно снимљен дугометражни документарни филм о Везуву, који је Рози стрпљиво стварао три године између мора, неба и вулкана у покушају да открије нову архиву истинитог и могућег. Победник паралелног такмичарског програма Хоризонти је мексички филм „На путу” Давида Паблоса.

Као закључак може се рећи: 82. Венецијански фестивал био је успешан, приказани филмови уједначеног квалитета и за поштовање, и наравно – било је веома напорно и исцрпљујуће. Но, то се и очекује када се прати један од најзначајнијих светских филмских фестивала, на којем је у обиљу селекција било приказано око 400 филмова.

„Лав будућности” заслужено и српском копродуценту

Венеција, Лидо - Награда „Лав будућности – Луиђи де Лаурентис” за најбољи дебитантски филм 82. Мостре припала је редитељки руског порекла која живи на релацији Немачка–Француска, Настји Коркији, и њеним продуцентима за „Кратко лето”, у чијој је копродукцији уз Немачку и Француску снажно учествовала и Србија уз продуцентски ангажман Мирослава Мише Могоровића.

Прича о осмогодишњој Катји која проводи лето са баком и деком у руском селу, када време стаје, одрасли ћуте, а рат у позадини уништава животе, имала је своју светску премијеру у Данима аутора, независном паралелном програму, али се винула далеко. Све до „Лава будућности”.

Наш продуцент Мирослав Миша Могоровића за „Политику” каже:

– Ово је први пут после Емира Кустурице, мада је тада то још увек била Југославија, да је српски филм добио тако значајну награду као што је „Лав будућности”. За нас је важно што је „Кратко лето” у потпуности сниман у Србији и доказ је да је могуће средства из програма филмских подстицаја Министарства културе употребити и на начин да боље представљамо српску кинематографију. Продуцентска кућа „Art end Popcorn” је још једном стала уз младу, још неафирмисану ауторку са жељом да исприча једну антиратну причу чију универзалност и снагу доказује и ова награда и пријем филма код публике и критике. Поносни смо на овај успех и сигурни да је ово тек почетак путовања филма „Кратко лето” ка светској публици...