Кад се краљ поклонио странкињи

Роман Лауре Барне „Фрау Бета” (у издању „Хере еду”) предочава животни и стваралачки пут српске сликарке немачког порекла Бабет Бахмајер, која је удајом за сликара Херцеговца Ристу Вукановића постала Бета Вукановић. Приповест прати главне токове Бетиног живота, али додаје и оно што је могло бити, па тако Бету повезује са женом из народа, из Винче, са којом заједно осликава једно уметничко дело, као да се тиме враћа суштини свог бића и вези са српским поднебљем. Бета је оставила траг и по томе што је са супругом Ристом Вукановићем водила уметничко-занатску школу, наслеђену од Кирила Кутлика, ону која ће касније прерасти у данашњу Академију ликовних уметности у Београду, али и као уметница која је у Народној скупштини организовала прву званичну изложбу слика.

Роман Лауре Барне прати Бету Вукановић и док је била болничарка у балканским ратовима и док је неговала рањенике у Првом светском рату. Супружници Вукановић су са српском војском стигли до Солуна, а затим са рањеницима и до Марсеља. Сахранивши Ристу 1918. године на војничком гробљу у Паризу, није се вратила у порушену кућу, већ је живела у Дому ученица у Београду и наставила да слика и да подучава сликање. У Другом светском рату одбила је да се учлани у „Културбунд” јер је себе сматрала Српкињом. На свој стоти рођендан, 1972. године, одликована је Орденом заслуга за народ. Лаура Барна нова је добитница Награде „Светозар Ћоровић”.

У вашем роману лик Бете Вукановић осећа јаку повезаност са женом из српског народа, која, иако необразована, поседује по суштини свог бића везу са уметношћу. Да ли сте на тај начин желели да покажете да је академизам у уметности празан уколико га не прати урођени стваралачки инстинкт, мистичка повезаност с природом?

Одувек је академизам у уметности подређен сировом, небрушеном таленту и његовим изворним манифестацијама, иако привидом доминантан услед потребе униформисања, па и утарабљивања зарад неких тамо виших интереса и циљева обуздаваних правилима. Не могу да кажем да им се Бета опирала нити супротстављала – није имала као странкиња за то комфора – али их је дубином душе игнорисала показујући кроз спознају и разумевање средине у коју је судбином измештена, шта је заправо суштина одређене географије, места с вулканским слојевима памћења, срж психологије народа пониклог на њему. Мудрошћу, пре неголи искуством, спознала је со земље, со патријархалне Србије, у коју је љубављу доведена и у коју је с љубављу поживела безмало један век! А со је у народу, у традицији, вери и веровањима, обичајима и баштини, у јасној визији да је само језик којим народ говори и ствара аутентичан, а идеје искапане из природе – природне.

Због тога нисте случајно као јунакињу изабрали и жену из садашњег археолошког подручја Винче, а њеног праунука приказали као страсног изучаваоца древних фигурина?

Нимало случајно, Бета је осликавала даску од црнога бора са самоуком млекарицом Радунком, становницом Белог брда, најстаријег европског неолитског налазишта, надомак Београда, централног упоришта винчанске цивилизације, с препознатљивим фигуринама које и обликом, лепотом, али и духовним изразом указују на континуитет уметничког трајања овог поднебља, као и културолошког наслеђа једне епохе. Винча није одраз блискоисточне цивилизације, она је аутохтона творевина са свим одликама уређеног друштва и његовим носиоцима препознатљиве, али, нажалост, прећуткиване симболике. Зато нека бар уметничко дело укаже на реалност.

Зашто вас је привукла личност Бете Вукановић, једне од многих странкиња које су унапредиле српску културу, да ли због њеног културолошког преображаја, њеног родољубља током Великог рата, богатства њеног опуса...?

Много је разлога зашто баш Бета Вукановић и сваки од њих уткан је у слојеве овог романа, али примаран разлог ми је њена дуговечност. Бета је поживела пун век, омогућивши ми да коначно употпуним интересовање за буран период не само српске него и европске културне историје, од краја 19. до краја 20. века, а тиме освежим и судбине многих наших уметника, научника и културних посленика којима сам се бавила претходних деценија. Њихове, махом трагичне судбине, послужиле су ми као сценографија за осликавање бурног периода с вишком историје, бурама осећања и емоционалних набоја, а све их је сажела у сто једној години сликарка Бета Вукановић. Не занемарујем ни енергију, ентузијазам па ни ванредну храброст којима је германском прецизношћу крчила коров и оплемењивала наш простор новим институцијама културе, нарочито уметности. Није згорег подсетити на то да је из Прве српске цртачке и сликарске школе, коју су она и Ристо преузели после смрти Словака Кирила Кутлика, настала Краљевска уметничка школа, потом Уметничко-занатска школа, а 1937. године Академија ликовних уметности, којом је Србија сврстана у ред европских уметничких центара. И кад се чини да је касно, није касно!

Посебан акценат у роману ставили сте на прву уметничку изложбу приређену у Српској народној скупштини 1898. године, коју је организовала Бета Вукановић, уз подршку краља Милана Обреновића. Бетина заслуга је јединствена, али начин на који сте приказали краља Милана говори и о његовом уметничком слуху, чак и толеранцији према једној странкињи?

Тако је кренуло, са иновацијама, али и оговарањима: „Краљ Милан се до земље поклонио једној странкињи, писала је сутрадан сва београдска штампа!” Али мислим да је тај чин на отварању прве изложбе с церемонијалом у Србији био увод у ново, модерно доба у које је Србија газила крупним корацима, између осталог, захваљујући Милану Обреновићу, његовом слуху за пулс времена и осећају за лепо, иначе врсном познаваоцу уметности и великом колекционару. Његовим ангажовањем и откупом Ристине слике „Дахије” на изложби у Двору, на размеђи векова, брачни пар Вукановић обезбедио је средства за откуп, опремање и подизање школе на виши ниво.

Бета је у вашем роману била окружена мушкарцима: мужем Ристом Вукановићем, који ју је, као и њен отац, прерано напустио, пријатељем Костом Миличевићем, али све је постигла сама. Да ли сте лајтмотивом једне уметничке слике тежили приказу те мачје природе жене?

Ако мачка има девет живота, жена их има троструко, а уколико је испуњавају сокови чисте љубави – неутврдиво много. Љубав према мужу и животном сапутнику Ристи Вукановићу била је кључна за доношење одсудних одлука које ће Бету трајно везати за наш простор. А љубав према пријатељу и сапатнику, импресионисти Кости Миличевићу потврдиће исправност њене одлуке. Србија, односно Београд, постаје Бетино предодређено место, за којим није трагала, јер оно ју је гласно призвало.

Бета је живела и у новом социјалистичком систему, од фрау Бете постала је другарица Бета. Каква је судбина старих родољуба у новим околностима?

Увек иста. Несигурна и ризична! Бурна су дешавања од династије Обреновић до неке чудне династије Јосипа Броза. Требало је заиста и мудрости и храбрости прилагодити се свим режимима и изнети образ на светло дана. Чист, неукаљан. Једном је рекла: „Упознала сам два господина – краља Милана и Тита, али краљ Милан је ипак већи господин, јер он никада Титу не би узео улицу...” Мислим да сам је веродостојно цитирала, али и ако нисам, нека и ово буде фикција, још једна илузија којима је Бета целим бићем стремила.

.