Сарајево је данас једнонационалан град

Вишеград – Српској православној цркви у Босни и Херцеговини, а посебно у Сарајеву, није враћена национализована имовина. Такав случај није са имовином Римокатоличке цркве и Исламске верске заједнице. С тим у вези митрополит дабробосански Николај каже да се тек однедавно почело нешто радити око тога.

– Међурелигијско веће је донело одлуку да се одузета имовина врати свима, међу њима и црквама и верским заједницама. Ми најпре тражимо да нам се врати отета зграда Сарајевске богословије, која је, као висока теолошка школа, у Сарајеву основана пре 126 година. Она је мајка свих високих школа у Босни и Херцеговини, свиђало се то некоме или не. Прошло је 30. година како је Свети синод Српске цркве, као извршни орган Светог архијерејског сабора, тражио да нам се врати зграда Богословије, али то до данас није учињено. Нову зграду Богословије у Сарајеву требало је подићи пред сам Други светски рат, заједно са школском црквом, на месту где се данас налази зграда Парламента БиХ и зграда Заједничких институција БиХ, која је недавно обновљена уз помоћ грчке владе. На том земљишту је било гробље, православно и део римокатоличког које је од њих откупљено. Гробља су пре рата измештена, а срушена је и једна већа кућа, урађен је идејни пројекат и све је било спремно за почетак градње. Свети синод је у припрему и откуп земљишта уложио око милион предратних динара. Али до градње никада није дошло због рата и погрома српског становништва, каже митрополит дабробосански Николај и додаје да је у вези зграде Богословије, Извршно веће СРБиХ 1990. године донело одлуку да се она врати Српској цркви, али то ни до данас није реализовано.

Он прецизира да је пре последњег рата, Економски факултет у Сарајеву, који од шездесетих година до данас користи зграду Богословије, добио другу зграду и примио новац за пресељење у њу.

– Селидба је отпочела, али није довршена због почетка рата. Ми непрестано радимо и тражимо да нам се зграда Богословије врати, и то заједно са новим објектом који је као анекс дозидан уз Богословију. О томе са свим релевантним чиниоцима власти разговарамо и надамо се да ће се тај проблем коначно позитивно решити, истиче Николај.

Осврћући се на повратак у БиХНиколај каже да је једна од рана прошлога рата то што су Сарајево напустили многи његови становници, а међу њима и огроман број Срба. Он подсећа да је данас Сарајево скоро једнонационални град.

– Можда је Сарајево само један од најрадикалнијих примера, јер кад се из једног града исели више од 150 000 припадника једног народа тај се град тешко може више називати мултиетничким. Без обзира на ово, многим српским интелектуалцима и политичарима замерам што се лако одричу Сарајева, говорећи да је то нечији туђи град и да у њему Срби и не живе. Сарајево је одвајкада било и српски град и оно је један од доказа да православни Срби нису некакви дошљаци у ову земљу, него да смо овде своји на своме. Поред многих задужбина Немањића, Павловића, Косача и других српских велможа, доказ овоме је и сарајевска Стара црква која је одолевала и зубу времена и непријатељски настројеним властима, као споменик нашег вековног постојања у овом граду и у Босни и у Херцеговини, истиче митрополит Николај, изражавајући жељу да се православни српски народ врати у Сарајево и друге крајеве у БиХ одакле је силом изгнан, али и да се сви избегли врате својим домовима, без обзира којем народу или вери припадали, али за остварење ове жеље многи у овој земљи морају да се потруде.

У Божићњој поруци Николај је нагласио да у свету преовладава стање свеопштег човековог пада, што негативно утиче на наше породице и друштво уопште.

– Све ово ремети систем вредности код човека, па имамо резултат да је породица, та основна заједница, изгубила свој значај у друштву. Нашу децу претварамо у индивидуе које тешко функционишу у заједници: тешко се одлучују на брак, породицу, а лако се разводе јер нису спремни на компромисе. Многи не разумеју да љубав значи одрицање и жртвовање за другога, и то треба да је обострано. Љубав значи прихватање другога онаквог какав он јесте, а не да тог другог обликујемо по својим мерама и жељама. Излаз из ове кризе је у повратку стварним вредностима које нису заборављене, али су негде у запећку, сматра Николај.