Портиром на генерала

Директор болнице у Косовској Митровици Марко Јакшић није, дакле, спречио генерала Кфора Мишела Јаковљева да посети ту болницу него се овај није благовремено пријавио, па је портир морао да му забрани улаз. У болници очигледно веома држе до протокола па се, у складу с тим, може претпоставити да би се на исти начин поставили и да им ненајављено дође било ко други, а не један генерал међународних снага.

Али ствари су, нажалост, далеко озбиљније и компликованије и нису практично ни у каквој вези са протоколом. Генерал је у ненајављену посету дошао у време ненајављеног пораста напетости, а уз то командује трупама које су једине у стању да заштите косовске Србе и имају пун легитимитет Савета безбедности УН. Сваком ко уме да сабере два и два јасно је како портири и запослени у болници треба да се поставе у таквој ситуацији.

Јакшић је касније објаснио да је у болницу дошао „после закаснелог позива државног секретара за Косово и Метохију”, али није јасно зашто би о томе морао да га обавештава државни секретар, a не управа болнице и зашто та иста управа није покушала да задржи генерала и да му објасни да ће директор Јакшић, због значаја посете, одмах да прекине неке друге послове којима се тог тренутка бавио и да дође у болницу.

Уместо тога, државни секретар Оливер Ивановић оптужен је да тенденциозно пласира погрешне информације у јавност, а од владе је затражено да оцени да ли је то у складу с државном политиком према Косову и Метохији. Другим речима, управа болнице је темељ државне политике и ко год је критикује руши ту политику. Државни секретар има да ћути и кад је дубоко уверен да је нешто погрешно урађено, иначе, постаје реметилачки фактор.

Најновији спор између управе болнице у Косовској Митровици и Ивановића учинио је видљивијим и тињајући сукоб између владајуће коалиције у Београду и локалних власти у општинама на Косову и Метохији које углавном контролишу опозиционе странке. Будући да се опозиција и власт најоштрије сукобљавају управо на питању Косова, проблем на терену поприма озбиљне размере.

Отуда је озбиљно питање да ли држава у садашњим околностима може ефикасно да спроводи политику на терену и да ради на заштити српског становништва или ће се поново склизнути у квазипатриотско надгорњавање у коме је битно колико је ко гласан и у коме се сваки покушај прагматичнијег гледања на ситуацију завршава оптужбама за рушење државне политике или за издају.

Треба подсетити да су српске општине на северу Косова и Метохије, у реаговањима на пораст напетости у том подручју, између осталог, тражиле да на Косово дођу српска војска и полиција. Неко, и из власти и из опозиције, морао би да објасни да је то немогуће без дозволе Савета безбедности и да су кључна заштита Срба управо трупе чији генерал је остао да чека пред вратима болнице у Косовској Митровици.