Ђаци не знају правопис

Почетак је пете седмице нове школске године, време када се већ увелико сумирају резултати првих – иницијалних тестирања ученика, значајних и за ђаке и за наставнике. На основу анализе резултата ових провера знања процењује се колико су добро ученици савладали градиво претходног разреда, шта су запамтили, а шта забравили или нису научили. У пракси се неретко испоставља да после летње паузе на старту школске године на иницијалним тестовима, који се не раде за оцену, ђаци падају на кључним знањима, на пример, почевши од тога да не умеју правописно коректно да напишу назив основне школе коју похађају, објашњава у разговору за „Политику” Јадранка Чантрић, наставница српској језика и књижевности у престоничкој Основној школи „Лазар Саватић”.

– Из српског језика најслабије знање показују у правопису. Томе највише доприноси утицај друштвених мрежа и брзина комуникације, а ми у школи покушавамо да то превазиђено на различите начине. Између осталог, у учионицама су нам све време панои са најчешћим грешкама које се јављају, које су ђаци могли да погледају и за време иницијалног теста, али, верујте, не знају да се снађу ни на тај начин – указује Чантрићева.

У овој школској години она предаје ученицима петог и седмог разреда. Ослањајући се на тридесетогодишње радно искуство у настави ова наставница констатује да последње две деценије квалитет знања ученика генерално опада, али и да образовни капитал с којим се из разредне долази у предметну наставу, на прелазу између четвртог у пети разред осмолетке, ипак зависи од генерације до генерације и од тога колико учитељ спреми ђаке за наставак школовања.

– Наши петаци су ове године поприлично добри. На пример, на иницијалном тесту беспрекорно су урадили подврсте именица, показали су одлично знање граматике. Разликују промењиве од непромењивих врста речи, а тиме ћемо се интензивније бавити управо у петом разреду. Најболнија тачка им је правопис иако на томе највише радимо. Проблем је што се сведе на то да се о правопису брине само у школи. У свести је ученика да је правопис важан на часу српског, као да на другим часовима о томе не морају да воде рачуна. Наравно да сарађујемо са колегама који предају друге предмете и да инсистирамо на томе да их сви исправљамо, да не буде, рецимо, на географији дозвољено да се имена градова, река, планина пишу малим или све великим штампаним словима, него писаним с почетним великим словом – илуструје Чантрићева.

Као проблем истиче и то што је ђачки речник сиромашан.

– Забезекнемо се кад радимо грађење речи, а деца питају да им објаснимо шта значи, на пример, велеград. Да, могуће је да живе у Београду, дакле велеграду, а да не могу да поделе сложену реч, увиде од којих се делова састоји и схвате шта значи. Савремене генерације слабо у том смеру размишљају, а ко не разуме творбу речи, не може да научи ни гласовне промене – указује Чантрићева.

Иницијални тест, процењује она, боље су урадили петаци него садашњи седмаци, којима предаје трећу годину заредом. Подсећа и да сваки наставник зна коме је у шестом разреду дао коју оцену за приказано знање, а да иста деца, за коју су наставници сигурни да могу више, сада као седмаци подбацују на иницијалном тестирању.

– Седми разред је преломни тренутак, када ђаци попуштају у погледу школских обавеза. Петаци су били бољи него седмаци, јер управо код седмака је изражен однос према иницијалном тесту „Баш ме брига, не оцењује се”. Погрешно је убеђење да су ови тестови мање важни зато што се не оцењују. Догађа се и да се баш зато деца и не труде да ове тестове ураде добро иако је у ствари резултат овог тестирања показатељ колико су ученици заиста научили и с које полазне тачке треба да наставе да проширују знање – сумира ова наставница српског.  

Претходних пет школских година биле су врло турбулентне, што због ковида 19 који је ђаке и наставнике напрасно изместио из учионица, затим трагедије у ОШ „Владислав Рибникар” која је потресла све, а лане и законитих и незаконитих штрајкова, па и дужих периода обуставе наставе.

– Наравно да се то одразило на знање деце. Након ковида посебно смо приметили да је читање дужих текстова постало још већи проблем него до тада, као и да ученицима концентрација брзо опада. Са краћим текстовима се лакше сналазе, а сама чињеница да виде текст који испуњава целу страну довољна је да га не желе читати и одустају од задатка, не могу дуго да одрже пажњу, самим тим ни да га прочитају с разумевањем, повезују ликове и чињенице из текста, нити да ураде анализу – закључује Чантрићева.