Европа у тамном вилајету

У почетку би реч – Wir schaffen das. Изговорила ју је тадашња немачка канцеларка Ангела Меркел, 31. августа 2015. Порука „Можемо то да урадимо”, или у слободном преводу – „успећемо”, била је увод у одлуку да немачка полиција на границама више не зауставља избеглице, чији ће поплавни талас наредних месеци преобразити демографску слику Старог континента. Исте године, у ноћи између 15. и 16. септембра, Мађарска је жилет-жицом затворила јужну државну међу. „Не правимо компромисе. На нашу земљу може да ступи само онај коме ми то дозволимо”, написао је на „Фејсбуку” премијер Виктор Орбан, поводом деценије од тог догађаја. Тако су Меркелова и Орбан трасирали две врлудаве стазе којима Европа од 2015. у политици према мигрантима хода кроз тамни вилајет, у коме, зна се, важи правило – ко узме, кајаће се, ко не узме, кајаће се.

Навршавање декаде од почетка велике „сеобе народа” прилика је за подвлачење црте, тачније за пресек стања, с обзиром на то да су миграције процес који траје. Исто важи за политичка престројавања у земљама уније, од којих су неке „мигрирале” удесно, а добар део даје „жмигавац” у том правцу.

С обзиром на то да је Немачка током минуле деценије удомила највише избеглица – само из Сирије њих 1,3 милиона, од којих око 130.000 данас има немачко држављанство – занимљиво је сагледати шта је та земља добила, а шта изгубила у „играма без граница”, испод чијег сценарија и режије стоји потпис Ангеле Меркел.

Како то већ бива у инвестиционим подухватима дугог трајања, у почетку беху трошкови: током 2015. и 2016, из буџета је „искрварило” десетине милијарди евра за смештај, социјалну помоћ и спровођење програма интеграције. Но, финансијска слика ни тада није била апсолутно црна: ови расходи су представљали и својеврсни фискални стимуланс, јер су средства из државне касе убризгана у домаћу економију (грађевинарство, издавање станова, трговина, НВО сектор) тако да се део новца кроз порезе вратио у буџет. Друго, масован прилив људи повећао је потражњу за прехрамбеним артиклима, одећом и обућом, смештајем и транспортом, што се повољно одразило на раст БДП-а. Томе треба додати и потрошњу самих миграната, било да је реч о донетој уштеђевини, социјалној помоћи или зарадама од повремених, а потом и сталних послова. Та и таква циркулација новца јесте нешто што макар симболично утиче на економски раст.

Након првог расходног удара, који је водећа европска економија издржала на ногама, ствари данас стоје овако: 61 одсто придошлих из Сирије има запослење, од тог броја њих 75 одсто ради на пословима који подразумевају одређене квалификације. Сиријци из првог таласа доминантно надокнађују недостатак радне снаге у здравству и логистици – примера ради, у болницама ради више од 10.000 Сиријаца, попуњавајући позиције за које поданици Бундес републике, нарочито они млађи, нису заинтересовани. Према подацима Института за истраживање запошљавања (ИАБ) чак 62% запослених Сиријаца ради на „системски релевантним” пословима.

Све ово не чуди, с обзиром на то да су многи од њих дошли с коректним степеном образовања и знања из инжењерства и области медицинских услуга, укључујући и бригу о старим и немоћним особама, за чиме немачка популација има хроничну потребу. Због тога се често констатује да је Немачка „покупила кајмак” великог мигрантског таласа, док су у потоњим ешалонима преовладавали људи склони да рачунају на живот од социјалне помоћи или нелегалних послова. А и страх од безбедносних ризика се у бројним случајевима показао оправданим...

На добитној страни прихвата милион Сиријаца стоји и податак да се велики број њих одважио да уплови у самосталне угоститељске и услужне делатности, доприносећи тако динамичности привреде. Истраживања показују да су у томе много агилнији од домицилног становништва.

Према рачуници коју поменути ИАБ изводи у овогодишњој студији, сваки запослени сиријски избеглица годишње доприноси просечно са 7.100 евра јавним финансијама, што укупно доноси три милијарде евра годишње. Овакав скор се постиже кроз пореске приходе и смањену зависност од социјалне помоћи. И још мало занимљиве компаративне анализе из извештаја немачког Института за истраживање запошљавања: курс интеграције и учења језика за сваког мигранта државу кошта у просеку 1.200 евра, али када он добије стално запослење, кроз порезе на приход у буџет се у року од десет година слије 20.000 евра. Како напомињу творци извештаја, „профит од 1.500 одсто би привукао пажњу и најнеповерљивијих инвеститора”.

На овом трагу, радо се подсећа на случај сиријског имигранта Диара Хала, чија је софтверска стартап фирма осмислила апликацију која помаже досељеницима да се снађу у лавиринтима немачке бирократије при остваривању радних и осталих права. Та апликација је од заинтересованих инвеститора привукла два милиона евра, што аналитичари тумаче као знак да тржиште почиње да препознаје вредност интеграције имиграната. Ипак, изгледа да значајан део политичког естаблишмента, а и бирача, не дели ту врсту „препознавања”.

На све виши степен одбојности према „дођошима” не утиче ни чињеница да је Немачка изразит пример западноевропског друштва које је стављено пред избор – нестајање или мешање.

Аутохтоно становништво те земље стари брзином која угрожава економску одрживост.  Демографске пројекције су да ће са садашњом стопом фертилитета популација смањити за 25 милиона до 2050. године. Савезна агенција за запошљавање пак истиче да би без имиграције годишње 209.000 радних места остајало без „руку”. Сиријска „трансфузија” донела је ешалон људи међу којима је половина млађих од 28 година, наспрам немачке „живе силе” у којој је сваки други старији од 47 година. Током минуле декаде, Сиријци су ублажили последице пада бројности немачког становништва и не само стабилизовали тржиште рада, већ и допринели „реанимацији” пензионог система. На дуже стазе, понављају све слабије чујни заговорници пута Ангеле Меркел, увозна демографска виталност запашће за око и инвеститорима, не само онима у земљи већ и у иностранству. Управо о тим гвозденим законима капитала пише др Зоран Милосављевић, научни сарадник у Институту за политичке студије, у, ове године, објављеној књизи „Миграције: између најезде и логике профита”: „Долазак миграната у високоразвијена друштва колективног Запада не само да попуњава дефицит радника већ се и на тај начин одржава постојећи систем производних односа, али и обара или бар одржава цена рада за одређене послове. Тако из миграција проговара и она економска страна логике профита или логике капитализма. Систем остаје очуван, јер су економски односи који постоје опстали. Капиталистички начин производње проценио је да је ова логика мање штетна него дизање цене рада у мануфактурним пословима на све глобализованијем тржишту.”

Дакле, на сцени је сучељавање логике капитала и културолошког и идентитетског сентимента друштава које запљускује или плави мигрантски талас. Расплет ће се одиграти у сфери политике. А на том терену је резултат незахвално прогнозирати, чак и ако је једна страна изразити фаворит.

Женски радни потенцијал

У радном корпусу сиријске имигрантске популације у Немачкој, аналитичари су приметили да је свега 27 одсто жена које имају запослење. Објашњења леже у различитим културним нормама, обавезама у вези са бригом о деци и породици, али и у системским препрекама, као што је непризнавање страних квалификација. Упркос популистичким наративима о скупим интегративним пројектима и потенцирању на „мигрантима као терету за домаћу привреду”, део стручњака доказује исплативост улагања. Према њиховој рачуници, партнерства приватног сектора са установама за стручно образовање могу да убрзају признавање квалификација, а ако се томе дода и инвестирање у вртиће и установе за бригу о деци, могао би да се искористи потенцијал сиријских жена, које чине неискоришћено тржиште рада вредно – 10 милијарди евра.

Лична карта сеобе народа

Током 2015. је преко тзв. Медитеранске и Балканске руте у Европску унију ушло 1.004.356 миграната, четири пута више него претходне године, подаци су Европске агенције за граничну и обалску стражу (Фронтекс). Међу њима је било 54 одсто мушкараца, 16,7 одсто жена и 28,4 одсто деце. Половину тог корпуса чинили су Сиријци, Авганистанаца је било 21, Ирачана осам одсто, а остатак су биле придошлице из Еритреје, Пакистана, Нигерије, Сомалије, Судана... Укупно, током 2015. и 2016, широм ЕУ евидентирано је око 2,7 милиона захтева за азил. Прилив становништва са Блиског истока, Азије и Африке, угроженог сиромаштвом, стварним и потенцијалним ратовима, наставио се кроз читаву минулу деценију, а популација легалних и нелегалних миграната бивала је национално и верски све шароликија. Благо опадање забележено је током ковидних година, али је већ 2023. у ЕУ поново било поднето више од милион захтева за азил.