Evropa u tamnom vilajetu

U početku bi reč – Wir schaffen das. Izgovorila ju je tadašnja nemačka kancelarka Angela Merkel, 31. avgusta 2015. Poruka „Možemo to da uradimo”, ili u slobodnom prevodu – „uspećemo”, bila je uvod u odluku da nemačka policija na granicama više ne zaustavlja izbeglice, čiji će poplavni talas narednih meseci preobraziti demografsku sliku Starog kontinenta. Iste godine, u noći između 15. i 16. septembra, Mađarska je žilet-žicom zatvorila južnu državnu među. „Ne pravimo kompromise. Na našu zemlju može da stupi samo onaj kome mi to dozvolimo”, napisao je na „Fejsbuku” premijer Viktor Orban, povodom decenije od tog događaja. Tako su Merkelova i Orban trasirali dve vrludave staze kojima Evropa od 2015. u politici prema migrantima hoda kroz tamni vilajet, u kome, zna se, važi pravilo – ko uzme, kajaće se, ko ne uzme, kajaće se.

Navršavanje dekade od početka velike „seobe naroda” prilika je za podvlačenje crte, tačnije za presek stanja, s obzirom na to da su migracije proces koji traje. Isto važi za politička prestrojavanja u zemljama unije, od kojih su neke „migrirale” udesno, a dobar deo daje „žmigavac” u tom pravcu.

S obzirom na to da je Nemačka tokom minule decenije udomila najviše izbeglica – samo iz Sirije njih 1,3 miliona, od kojih oko 130.000 danas ima nemačko državljanstvo – zanimljivo je sagledati šta je ta zemlja dobila, a šta izgubila u „igrama bez granica”, ispod čijeg scenarija i režije stoji potpis Angele Merkel.

Kako to već biva u investicionim poduhvatima dugog trajanja, u početku behu troškovi: tokom 2015. i 2016, iz budžeta je „iskrvarilo” desetine milijardi evra za smeštaj, socijalnu pomoć i sprovođenje programa integracije. No, finansijska slika ni tada nije bila apsolutno crna: ovi rashodi su predstavljali i svojevrsni fiskalni stimulans, jer su sredstva iz državne kase ubrizgana u domaću ekonomiju (građevinarstvo, izdavanje stanova, trgovina, NVO sektor) tako da se deo novca kroz poreze vratio u budžet. Drugo, masovan priliv ljudi povećao je potražnju za prehrambenim artiklima, odećom i obućom, smeštajem i transportom, što se povoljno odrazilo na rast BDP-a. Tome treba dodati i potrošnju samih migranata, bilo da je reč o donetoj ušteđevini, socijalnoj pomoći ili zaradama od povremenih, a potom i stalnih poslova. Ta i takva cirkulacija novca jeste nešto što makar simbolično utiče na ekonomski rast.

Nakon prvog rashodnog udara, koji je vodeća evropska ekonomija izdržala na nogama, stvari danas stoje ovako: 61 odsto pridošlih iz Sirije ima zaposlenje, od tog broja njih 75 odsto radi na poslovima koji podrazumevaju određene kvalifikacije. Sirijci iz prvog talasa dominantno nadoknađuju nedostatak radne snage u zdravstvu i logistici – primera radi, u bolnicama radi više od 10.000 Sirijaca, popunjavajući pozicije za koje podanici Bundes republike, naročito oni mlađi, nisu zainteresovani. Prema podacima Instituta za istraživanje zapošljavanja (IAB) čak 62% zaposlenih Sirijaca radi na „sistemski relevantnim” poslovima.

Sve ovo ne čudi, s obzirom na to da su mnogi od njih došli s korektnim stepenom obrazovanja i znanja iz inženjerstva i oblasti medicinskih usluga, uključujući i brigu o starim i nemoćnim osobama, za čime nemačka populacija ima hroničnu potrebu. Zbog toga se često konstatuje da je Nemačka „pokupila kajmak” velikog migrantskog talasa, dok su u potonjim ešalonima preovladavali ljudi skloni da računaju na život od socijalne pomoći ili nelegalnih poslova. A i strah od bezbednosnih rizika se u brojnim slučajevima pokazao opravdanim...

Na dobitnoj strani prihvata milion Sirijaca stoji i podatak da se veliki broj njih odvažio da uplovi u samostalne ugostiteljske i uslužne delatnosti, doprinoseći tako dinamičnosti privrede. Istraživanja pokazuju da su u tome mnogo agilniji od domicilnog stanovništva.

Prema računici koju pomenuti IAB izvodi u ovogodišnjoj studiji, svaki zaposleni sirijski izbeglica godišnje doprinosi prosečno sa 7.100 evra javnim finansijama, što ukupno donosi tri milijarde evra godišnje. Ovakav skor se postiže kroz poreske prihode i smanjenu zavisnost od socijalne pomoći. I još malo zanimljive komparativne analize iz izveštaja nemačkog Instituta za istraživanje zapošljavanja: kurs integracije i učenja jezika za svakog migranta državu košta u proseku 1.200 evra, ali kada on dobije stalno zaposlenje, kroz poreze na prihod u budžet se u roku od deset godina slije 20.000 evra. Kako napominju tvorci izveštaja, „profit od 1.500 odsto bi privukao pažnju i najnepoverljivijih investitora”.

Na ovom tragu, rado se podseća na slučaj sirijskog imigranta Diara Hala, čija je softverska startap firma osmislila aplikaciju koja pomaže doseljenicima da se snađu u lavirintima nemačke birokratije pri ostvarivanju radnih i ostalih prava. Ta aplikacija je od zainteresovanih investitora privukla dva miliona evra, što analitičari tumače kao znak da tržište počinje da prepoznaje vrednost integracije imigranata. Ipak, izgleda da značajan deo političkog establišmenta, a i birača, ne deli tu vrstu „prepoznavanja”.

Na sve viši stepen odbojnosti prema „dođošima” ne utiče ni činjenica da je Nemačka izrazit primer zapadnoevropskog društva koje je stavljeno pred izbor – nestajanje ili mešanje.

Autohtono stanovništvo te zemlje stari brzinom koja ugrožava ekonomsku održivost.  Demografske projekcije su da će sa sadašnjom stopom fertiliteta populacija smanjiti za 25 miliona do 2050. godine. Savezna agencija za zapošljavanje pak ističe da bi bez imigracije godišnje 209.000 radnih mesta ostajalo bez „ruku”. Sirijska „transfuzija” donela je ešalon ljudi među kojima je polovina mlađih od 28 godina, naspram nemačke „žive sile” u kojoj je svaki drugi stariji od 47 godina. Tokom minule dekade, Sirijci su ublažili posledice pada brojnosti nemačkog stanovništva i ne samo stabilizovali tržište rada, već i doprineli „reanimaciji” penzionog sistema. Na duže staze, ponavljaju sve slabije čujni zagovornici puta Angele Merkel, uvozna demografska vitalnost zapašće za oko i investitorima, ne samo onima u zemlji već i u inostranstvu. Upravo o tim gvozdenim zakonima kapitala piše dr Zoran Milosavljević, naučni saradnik u Institutu za političke studije, u, ove godine, objavljenoj knjizi „Migracije: između najezde i logike profita”: „Dolazak migranata u visokorazvijena društva kolektivnog Zapada ne samo da popunjava deficit radnika već se i na taj način održava postojeći sistem proizvodnih odnosa, ali i obara ili bar održava cena rada za određene poslove. Tako iz migracija progovara i ona ekonomska strana logike profita ili logike kapitalizma. Sistem ostaje očuvan, jer su ekonomski odnosi koji postoje opstali. Kapitalistički način proizvodnje procenio je da je ova logika manje štetna nego dizanje cene rada u manufakturnim poslovima na sve globalizovanijem tržištu.”

Dakle, na sceni je sučeljavanje logike kapitala i kulturološkog i identitetskog sentimenta društava koje zapljuskuje ili plavi migrantski talas. Rasplet će se odigrati u sferi politike. A na tom terenu je rezultat nezahvalno prognozirati, čak i ako je jedna strana izraziti favorit.

Ženski radni potencijal

U radnom korpusu sirijske imigrantske populacije u Nemačkoj, analitičari su primetili da je svega 27 odsto žena koje imaju zaposlenje. Objašnjenja leže u različitim kulturnim normama, obavezama u vezi sa brigom o deci i porodici, ali i u sistemskim preprekama, kao što je nepriznavanje stranih kvalifikacija. Uprkos populističkim narativima o skupim integrativnim projektima i potenciranju na „migrantima kao teretu za domaću privredu”, deo stručnjaka dokazuje isplativost ulaganja. Prema njihovoj računici, partnerstva privatnog sektora sa ustanovama za stručno obrazovanje mogu da ubrzaju priznavanje kvalifikacija, a ako se tome doda i investiranje u vrtiće i ustanove za brigu o deci, mogao bi da se iskoristi potencijal sirijskih žena, koje čine neiskorišćeno tržište rada vredno – 10 milijardi evra.

Lična karta seobe naroda

Tokom 2015. je preko tzv. Mediteranske i Balkanske rute u Evropsku uniju ušlo 1.004.356 migranata, četiri puta više nego prethodne godine, podaci su Evropske agencije za graničnu i obalsku stražu (Fronteks). Među njima je bilo 54 odsto muškaraca, 16,7 odsto žena i 28,4 odsto dece. Polovinu tog korpusa činili su Sirijci, Avganistanaca je bilo 21, Iračana osam odsto, a ostatak su bile pridošlice iz Eritreje, Pakistana, Nigerije, Somalije, Sudana... Ukupno, tokom 2015. i 2016, širom EU evidentirano je oko 2,7 miliona zahteva za azil. Priliv stanovništva sa Bliskog istoka, Azije i Afrike, ugroženog siromaštvom, stvarnim i potencijalnim ratovima, nastavio se kroz čitavu minulu deceniju, a populacija legalnih i nelegalnih migranata bivala je nacionalno i verski sve šarolikija. Blago opadanje zabeleženo je tokom kovidnih godina, ali je već 2023. u EU ponovo bilo podneto više od milion zahteva za azil.