Човек по Милану Блануши

У мају ове године напустио нас је Милан Блануша (1943), наш познати сликар и предавач, свестрани уметник. Октобар у Галерији Рима – у оба излагачка простора, у Београду и Крагујевцу – биће у знаку сећања на њега, а изложба која је била планирана и договарана као његово четврто самостално представљање у овој галерији добила је меморијални карактер. Поставка ће у Београду бити пред публиком од вечерас у 19 сати и трајаће до 9. новембра, док ће у Крагујевцу отварање бити уприличено 14. октобра у 19 сати и дела ће бити доступна до 15. новембра. 

„У месецима пред последњи одлазак у болницу, Милан Блануша је боравио у свом породичном дому у Вршцу користећи ’добре дане’ да силази у атеље, смештен у адаптираном винском подруму те традиционалне ’швапске куће’. Између засвођене таванице и цигленог пода, налазили су се извори његове виталности – простор и објекти света уметности – графичка преса и алат, боје и четке, папири са успелим и неуспелим отисцима, мапе са графикама и цртежима, слике окренуте зидовима и скулптуре које су налик минијатурној цивилизацији од земље тамо живеле заједно са својим творцем. Углавном би седео на столици, окружен новим готово двометарским платнима на којима је споро, али упорно радио последње две године, припремајући их за договорену изложбу.”

Овај пажљиво срочен и сликовит пасаж отвара пратећи текст у изложбеном каталогу, а на њега се згодно наслања информација да је поставка проширена тако да поред последњих слика, насталих 2023. године, обухвата и селекцију репрезентативних радова из претходне три деценије који нису могле скорије да се виде. 

Рођен у Јагодини 1943, Блануша се са породицом 1948. сели у Вршац, 1962. уписује Академију ликовних уметности у Београду. Дипломирао је на Сликарском одсеку 1967. у класи проф. Љубице Цуце Сокић. Мастер студије сликарства завршава на Државној високој школи за ликовне уметности у Брауншвајгу, у Немачкој (1967–1971), а специјалистичке студије графике похађа 1978/1979. године на Државној високој школи за ликовне уметности у Франкфурту на Мајни. Као асистент цртања и сликања започео је своју педагошку каријеру на Академији уметности у Новом Саду, где је 2012. године стекао звање професор емеритус. Предавао је као редовни професор на Факултету примењене уметности у Београду (1992–1998) и Академији уметности на Цетињу (1999–2014). Био је члан УЛУС-а од 1971. године. Приредио је више од шездесет самосталних и учествовао на великом броју колективних изложби у земљи и иностранству. Добитник је значајних награда међу којима је и „Политикина” награда (2001), а дела му се налазе у збиркама најзначајнијих музеја у Србији као и у приватним колекцијама у земљи и иностранству.

Како је једна од кључних вредности Блануше као уметника била та што се са једнаким успехом изражавао у свим традиционалним ликовним областима, публика ће моћи да ужива у његовим сликама, цртежима и скулптурама. Како и сам назив каже – „Човек по Блануши” – изложба је посвећена визији и представи човека у Бланушином стваралаштву. 

– Од серије цртежа, радног назива „Предатор”, преко „Посматрача помрачења Сунца” и „Четвороношца” до сликарских група „Бријање” и „Везивање кравате”, изложба се фокусира на централни мотив у Бланушиној уметности: људску фигуру, и још конкретније фигуру мушкарца у пословном оделу преко које је уметник, кроз преко пет деценија свог рада, детектовао неуралгичне тачке савременог света и критиковао друштвену стварност – објашњава Невена Мартиновић, историчарка уметности и кустос ове галерије.

Како она додаје, куриозитет изложбе чини серија цртежа из 1988/1989. године, која се сматра прекретницом у Бланушином уметничком изразу и ликовном рукопису. Ови цртежи насловљени „Акција”, попут одабраних кадрова једне пажљиво режиране сцене, приказују кроз однос клијента и проститутке, у изолованости хотелске собе, коначну отуђеност, губљење смисла и идентитета савременог човека. Овај режиран призор, који започиње као „скок предатора” и доминација мушкарца од моћи и власти над разоружаном обнаженом женом, води трагикомичном антиклимаксу у коме човек у оделу не успева да реализује једини преостали део свог идентитета, онај нагонски. 

– Од ове серије цртежа Блануша је након специфичног реалистичког поступка прешао на сиров експресивни цртеж по коме је остао до данас препознатљив. Новина која се први пут појављује у овој серији радова, а која је такође постала Бланушин заштитни знак, јесте употреба текста у слици са троструком улогом: у призору, ликовности и значењу дела – речи су наше саговорнице.

Поставка укључује и примере Бланушине праксе реферисања на уметнике прошлости или његове савременике, а који су му били важни у разумевању уметности и света, попут Бекмана или Базелица, у овом случају. Посебно место управо припада Максу Бекману, великој фигури историје уметности, којим се Блануша бавио у оквиру свог мастер рада на студијама у Немачкој почетком седамдесетих година прошлог века, да би му се потом вратио кризних деведесетих година, препознајући у његовој судбини изгнаног и изолованог уметника бројне судбине својих савременика чија је стварност у тадашњој Србији подсећала на тоталитарне режиме из Бекманове епохе. 

– Уз два цртежа из познате серије „О Бекману” (1995), посебно место у поставци припада Бланушином скулпторском ремек-делу из 1996. године, Бекмановом портрету, рађеном по чувеној фотографији, снимљеној у уметниковом амстердамском атељеу, у времену његовог егзила (1937‒1947), а пре коначне имиграције у САД – истиче кустоскиња. 

Занимљиво је рећи да поставке у Београду и Крагујевцу повезују две серије слика – „Бријање” (Београд) и „Везивање кравате” (Крагујевац), које заједно са серијом „Шминкање” (збирка Градског музеја у Вршцу), представљају концептуално јединствен сегмент Бланушиног опуса. Представе тривијалних и ритуалних радњи, подељене су на по 15 слика, као на 15 кадрова исте сцене, чиме им је уметник, применом логике покретних слика, доделио илузију трајања, односно посматрача увукао у један приватан хигијенско-естетски ритуал као у догађај од посебног значаја. 

– Коначно, кроз овај сегмент поставке, у који ће бити укључене фотографије и скице, посетилац ће моћи да се упозна са специфичном методологијом Бланушиног рада која подразумевала сложен процес од основних идејних нацрта и скица, преко фотографисања модела уз режиране позе и кадрове, затим селекције фото-предложака и текстова до коначне ликовне интерпретације овако обликоване идеје – каже Невена Мартиновић.