Злоупотреба духовних вредности

Српско духовно биће, бар за познати део наше историје има подоста непролазних и тешко достижних великана, као што су Свети Сава и Свети кнез Лазар, а у ближем нам времену Његош, Андрић, патријарх Павле и други. Претерано и по сваку цену бављење животом и делом оваквих громада, сведоци смо, може полако и удаљавати од увек прокламоване намере „новог осветљавања и спознања”. Недобронамерни и исполитизовани покушаји неће „открити нове истине”, већ ће се трудити да изврну и ревидирају оне старе из неког вишег интереса. Перфиднију штету и повређивање божанствене достојности осведочених великана данас чини и чиниће подоста оних који су спремни „да пишу о познатима да би и сами постали познати”. Неки су талентовани и имају знања, али потреба таштине и користољубља одводи их да „откривају и што се нема открити”, тј. да сугестивно измишљају, јер фикција у уметности, иако израста из чињеница, може их сасвим надиграти и егзистирати за себе. Било је покушаја неких врло познатих писаца да праве измаштане „сусрете” с Андрићем, Теслом, Светим кнезом Лазаром... Свесно прављење мита и култа одређене историјске величине, може удаљити од реалних чињеница и полазишта. Још за време столовања деспота Стефана Лазаревића, Српска црква је за верни народ написала десетине прича и глорификовала Небеско царство његовог знаменитог оца. А тек касније, да ли се може и побројати шта су родољубље, народна и уметничка епика „доскрибали о свјатом књазу”?

Толике „анализе” и Његоша, да би се још нешто неречено и непознато придодало његовој невероватној космогонији и тајновиђу, а по народној „опевано – никад опричано”, постаје апсурд на којем ће још неки писац, песник, теоретичар... „свијетлог поријекла”, пре свега себи дописати неки ловор, награду и узвишеност. Слично се дешава и с генијалним Теслом, чији се мистични живот и дело толико експлоатишу и (зло)употребљавају, да се производи додатна мистика, али и профит и слава њеним ауторима. Не тако давно у прошлом веку, неки су се прославили тврдећи да је кроз Мона Лизу велики Леонардо да Винчи и буквално насликао себе.

Запад је зарад империјалистичког престижа у свему и профита први прихватао преврате и револуције, не само у друштву, већ и знању, духовности, уметности, култури... И наметао их је „заосталом остатку света” као богомдани цивилизацијски напредак. Знамо како је несрећни Ворхол, правећи копи-пејст варијанте популарних живих брендова, прокламован у поп-арт, а недуго после њега који је пророковао да ће „сви правити уметност”, њом су проглашени и перформанси, инсталације, концепти... Не може се неким врхунским „мајсторима поруке” у тој врсти креативности одрећи привид уметности, али иза таквих се појављује читава армија таштих занесењака жељних славе и богатства по сваку цену, који ће се наметати кроз сумњиви и безвредни елитизам. Истинским прометејима Бог дарује ватру креације. Они му је не отимају (то и сви великани духа потврђују). Они други могу отимати нешто само од лажних богова, да би и сами то постали на Земљи. Проблем је кад „нова откривања” нуде они креационисти, који или не познају (признају) Бога као највећег Креатора и Уметника и да само што Он створи, све може бити уметност, или га олако и себично виде као пуког подржатеља њихове „иновативности”. У ово време разбијања српског духовног бића и стварне историје од стране луциферовски напредујућег Запада, наше квазиелите у свим сферама духа и знања, заклањајући се иза набројаних великана, само му припомажу у злим намерама. Док тонемо у хаос и дезоријентисаност, неки се самопроглашавају новим Његошима, Андрићима..., а у политици и демократији и сваки сокак добија великог политичара и револуционара, „кадрог” да води народ.

Луди Херострат својевремено је запалио Артемидин храм у Ефесу, једно од тада седам светских чуда, и постао модус свим таквим будућима. Као што је и родољубиви Филипидес од Маратона до Атине претрчао да би објавио вест о победи и умро, поновљивост сличног дела може бити само „по узору” и без калкулација. Ових дана кад један део нашег народа кани на силу да узме власт и тако јакобински, у духу Бастиље и институционално већ наметнути нам лажни елитизам подржави, на друштвеним мрежама нас засипа и богоугодним цитатима нашег благочестивог патријарха Павла. Незнање, дрскост или смишљена замена теза, свеједно, тек такви „револуционари” се ни словом не могу заклањати иза миротворног и братољубног „будимо људи”. Као што се многи из најсебичнијих порива отимају о „прах Лазара, Његоша, Тесле, Андрића...”, и ово је само још једна велика злоупотреба потврђеног српског свеца.

Миша Лазар,

писац, члан УКС и Српске духовне академије, Београд