Магија музике

Плава дворана Сава центра, централна тачка „за најзначајније и најексклузивније догађаје у Југоисточној Европи”, како је организатори представљају, 9. октобра била је домаћин великог музичког спектакла. За Београд октобар је традиционално месец који протиче у знаку музичких свечаности и ексклузивних наступа. Мимо Бемуса, који је већ почео, ореол свечаности и музичког празника граду је донео концерт чија су два кључна стуба били маестро Суђић и Орфова кантата „Кармина Бурана”.

За публику то је било довољно као обећање истинског музичког празника. Памти се 2003. година и величанствен наступ здружених ансамбала музичких школа Србије под управом маестра Суђића, који је те године заслужно овенчан Наградом града Београда као музички догађај сезоне. У сећању су и Суђићеве потоње свеже и иновативне интерпретације овог култног дела омиљеног код наше публике. Та извођења су доносила потпуно нова читања Орфове партитуре, раскривајући у њој богату ризницу лепоте у истанчаном нијансирању детаља. У сусрет новој „Кармини” у Сава центру зато се природно јавила радозналост и питање шта ће донети догађај најављен као „Магија музике”.

Магија се догодила. То су потврдиле овације публике која је до последњег места испунила салу. Монументалност извођачког подухвата резонирала је са пажљивим и ангажованим слушањем музике и подједнако моћном енергијом аудиторијума. Четири хиљаде људи било је обухваћено чудесним, успостављена је синергија извођача и слушалаца, који су зналачки препознавали и аплаузом награђивали посебно блиставе извођачке моменте. Готово беспрекорна техничка реализација звука и ефектно, али уздржано искоришћени светлосни ефекти додатно су музички доживљај претварали у истински спектакл. Али циљ да се на један нов начин успоставља однос према класичној музичкој традицији, непристајање на свирање у полупразној дворани и жеља да се музиком допре до сваког бића нису реализовани науштрб изврсности суштине. Она је грађена на неколико нивоа – избором извођача, програма, аутентичним и прецизним тумачењем композиторских идеја – и то је оно што суштински рађа изузетност.

Концерт је представио ново име знаног нам оркестра. Некада су наступали као „Виртуози”, у Србији и у региону афирмисани и препознатљиви као врхунски извођачки састав. За новогодишњи концерт 1. јануара ове године први пут су наступили под именом „Српска филхармонија” и тако најавили нови бренд, који са овим концертом успешно наставља да се представља.

Да промена имена није само чин брендирања, показао је и наступ ансамбла на овом концерту, јер је имао директне последице на избор програма. Пошто „Српска филхармонија” у својој мисији има наглашену потребу да афирмише српску културу и њене вредности, а у контексту оних европских (и светских), „Кармина” није изведена као једини програмски садржај. На репертоару су била још два дела као својеврсни омаж домаћој традицији: музика из балета „Охридска легенда” Стевана Христића и „Словенски марш” Петра Чајковског.

Ове две ефектне оркестарске минијатуре, писане зналачки и виртуозно, имале су задатак да представе потенцијал симфонијског дела ансамбла на овој вечери. Уз чланове Српске филхармоније наступили су и музичари Уметничког ансамбла Министарства одбране „Станислав Бинички”.

Круна ове вечери јесте била Орфова „Кармина Бурана”. Овог пута доживљај кантате је био обогађен несвакидашњим даром преводиоца Вере Хорват, која је препевала текстове „Кармине” врло убедљиво, доносећи аутентичан дух патине и амбијента у свом језику, чиме је публици омогућила да на још непосреднији начин доживи богатство значења које се може ишчитати тек у тесном споју музике и речи.

На сцени је било више од триста извођача. Поред два оркестра Академски хор „Обилић”, Хор Дечјег културног центра Београд и Дечји хор Београд. Као солисти наступили су уметници које београдска публика добро познаје. Вокално и глумачки изванредно убедљив баритон Јака Михелач (Словенија/Немачка), пред којим су били најкомплекснији изазови јер се баритонска деоница појављује у свим деловима кантате и захтева тумачење различитих расположења. Михелач их је донео са страшћу и шармом, беспрекорно у прецизности и узбудљиво у изразу. Улоге сопрана и тенора су другачије, јер они имају по јединствен наступ, али обе роле се крећу у крајњим границама могућности гласа, што их чини врло ризичним за интерпретацију. Тенор Марко Живковић је гротескну деоницу оностраног гласа печеног лабуда изнео уверљиво, без непотребних наглашавања, са сигурношћу и прецизношћу које импонују. Гошћа из Румуније Кристина Олтеан у тумачењу сопранске деонице оригинално је израз обогатила драмским и страственим акцентима и тако оправдано померила уобичајено тежиште интерпретације на чистоћи и прецизности небеских висина у изразу љубавног заноса.

Истински протагониста „Кармине” је хор. Ансамбли су били одлично припремљени (радили су са диригентима Аном Ћосовић, Бојаном Стојчевићем, Невеном Ивановић и Катарином Глишић) и под палицом маестра Бојана Суђића остварили изванредну интерпретацију. Фасцинирали су прецизност и јединство огромног ансамбла, савршенство дикције и баланса група, снага и чврстина, али никад грубост и баналност фортеа, нежне нијансе пијана, чистота и љупкост дечјих гласова, жар и енергија који су градили магију музике на овој вечери. Маестро Бојан Суђић још једном је потврдио неприкосновеност свог статуса у савременом српском извођаштву и својој верној публици и музичарима даровао још једно незаборавно музичко искуство.