Од баштованствa до позоришта

Уметност не трпи речи „свиђа ми се”. Због тога Андраш Урбан чини напор продирања у савремени театар. Он произлази из савременог сензибилитета и не напушта авангарду. Урбанов театар је једноставан: гола сцена, столице и актери, енергија, ритам, текстови класика, инвентивне псовке и перформерски наступи који више подсећају на живот него на глуму.

Ове речи су забележене између корица управо објављене монографије „На путевима слободе” чији актер је редитељ Андраш Урбан. Уредник издања је Ана Тасић, позоришна критичарка „Политике”. Књажевско-српски театар из Крагујевца статуету „Јоаким Вујић” у годинама за нама доделио је редитељу Андрашу Урбану. Жири је радио у саставу: Небојша Брадић (председник жирија), Властимир Ђуза Стојиљковић, Војо Лучић, Марија Солдатовић и Милош Крстовић. То је уједно и повод објављивања овог дела.

Позоришни редитељ Андраш Урбан рођен је у Сенти. Као седамнаестогодишњак основао је самосталну позоришну и књижевну радионицу у којој је радио као аутор, редитељ и глумац. Затим је формирао позоришну групу „Aiowa”, која је театар третирала као специфичну, али ипак свеуметничку идеолошку акцију. Студирао је филмску и позоришну режију на новосадској Академији уметности у класи професора Влатка Гилића и режирао у суботичком Народном позоришту. У првој трећини деведесетих година прошлог века напустио је студије и рад у позоришту, и годинама живео повучено. Дипломирао је 2000. године у класи професора Боре Драшковића и поново интензивно почео да ради у позоришту.

Од 2006. године је био директор Мађарског градског позоришта „Деже Костолањи” у Суботици. Оснивач је интернационалног позоришног фестивала „Дезире”. Режирао је представе у Суботици, Нишу, Новом Саду, Београду, Сегедину, Битољу, Љубљани, Берлину, Клужу, Варни, Марибору, Ријеци, Сарајеву... На позориште гледа као на просветљени простор понекад провокативне акције, где се мисли, говори и организује специфичан вид уметничке стварности. Његове режије и представе награђене су на бројним фестивалима: Битеф, Стеријино позорје, Инфант, Јоакимфест, Тврђава фест...

У априлу 2023. године је именован за директора Новосадског позоришта.

– Први пут сам видела Андрашев рад 2007. године, када сам као селектор фестивала Дани комедије у Јагодини позвана на премијеру представе „Сабирни центар” у Суботици. Тај први сусрет са његовом специфичном редитељском поетиком и данас памтим веома живо. Памтим искрену задивљеност и остајање без даха пред сценским призорима који дишу исконском поезијом, снагом која куља изнутра, из дубина ауторског универзума. Снагом језика који је скоро опипљив, аутентичан, који није некаква копија или имитација нечега што сам раније видела, већ отелотворење визија из дубине утробе, и неопходности да се игра у позоришту, кроз непатворени језик позоришта – бележи Ана Тасић уз присећање:

– Представу сам, наравно, селектовала за те Дане комедије и јагодинска публика, као и жири фестивала, високо су је оценили. Андраш је такође оставио упечатљив утисак, као и његово дело. Критичар Дејан Пенчић Пољански ме је упознао са Урбановом историјом деведесетих година прошлог века.

Сазнала је, додаје Ана Тасић, да су га његове студентске представе „Хамлет” и „Војцек” одигране на Битефу под ембаргом 1992. године, лансирале у сферу устрепталог дивљења његовом таленту. Општа, еруптивна одушевљења, можда тада неприпремљеном Андрашу, нису вероватно донела много тога доброг, имајући у виду да га је после тога шчепао мрак депресије, напустио је студије и дуго година живео на маргини, далеко од могућности стварања позоришта.

Андраш Урбан је о том периоду касније причао да су га држали баштованство, мир и усредсређење на гајење ружа. На срећу свих, Урбан се вратио у реалан живот почетком новог века, завршио је студије и основао позоришну трупу у Суботици...

После видљивих учешћа на фестивалима Битеф и Стеријино позорје, све више је почео да излази из оквира рада у Суботици. Следиле су представе у Новосадском позоришту, успешне „Мара Сад”, по драми Петера Вајса и „Неопланта”, по роману Ласла Вегела, затим рад у Ријеци „Животињска фарма”, у Загребу „Дракула”, у Љубљани „Љубав”. Овај период су тријумфално заокружили 2015. године „Родољупци” у Народном позоришту у Београду, храбро и брутално енергично тумачење тог Стеријиног жалосног позорја.

– После ове нарочито вредне и веома успешне продукције, Урбан је наставио без посустајања, у свом стилу, уз препознатљиву, разорну сценску поезију и хумор, на путу који је увек крцат изненађењима, узбуђењима и непресушном, разбарушеном маштом – тврди Ана Тасић, уз констатацију:

– Увек иновативни Урбан је у последњим годинама на себи својствен начин почео да истражује и могућности сусрета спектакуларног, музичко-плесног, комерцијалног театра са аутоироничним, истраживачким, политичким садржајима.