Окршаји за сировине исковаће нови поредак

Два тенка – кинески „Type 100”  и амерички „M1E3” много говоре о арени предстојећег сусрета председника Си Ђинпинга и Доналда Трампа идуће седмице, током заседања АСЕАН-а у Куала Лумпуру, главном граду Малезије.

Нови кинески тенк представљен је у септембру на војној паради у Пекингу. У међувремену, производња  „M1E3” застала је због мањка литијума неопходног за његову израду.

Кина је иначе доминантни светски произвођач, прерађивач и извозник ретких земних материјала (РЗМ) неопходних за развој бројних грана индустрије широм света, нарочито војне. Америчко–кинески двобој за глобалну војну надмоћ, данас је условљен контролом над стратешким енергентима, у првом реду РЗМ, а свакако и нафтом и гасом. 

Сусрет Трампа и Сија уприличен је након два радикална потеза – најпре Пекинга, а потом и Вашингтона. Кина је 9. октобра, наизглед неочекивано, додатно пооштрила режим извоза и промета РЗМ. Потом су САД 21. октобра склопиле споразум са Аустралијом о даљем заједничком развоју производње и снабдевања РЗМ, успут интензивно трагајући за партнерима за производњу литијума, кобалта, скандијума... од Азије до Латинске Америке, Африке и Европе.

У енерго-трговинском и геполитичком одмеравању с Кином, Америка данас има једну непобитну предност: САД производе 22 одсто светске нафте (истина, уз озбиљне најаве пада већ догодине) и 25 одсто свеколиког гаса, што је далеко више од Русије и Саудијске Арабије.

Треба ли онда да чуди што председник Трамп инсистира код савезника и неких других, да убудуће без много поговора, што више и што дугорочније купују америчке фосилне енергенте? Истовремено, он на све могуће начине у Америци и широм света обезвређује све што је везано за „зелене инвестиције” којима би – како ствари сада стоје – кинеске РЗМ биле кључни сировински ослонац.

У актуелном надгорњавању две водеће економије света, енергенти изгледа постају кључни међусобни дипломатски џокер, многи мисле и „дипломатско оружје”. Тај окршај, незамисливих последица по остатак света и глобални поредак, изгледа да је тек заподенут, оцењује амерички „Форин аферс” и наводи два разлога. Најпре, зато што у времену обновљеног надметања великих сила и економске фрагментације  „енергија поново постаје „атрактивни инструмент геоекономске изнуде”, док истовремено „значајни продори у енергетском сектору стварају нове могућности за наоружавање”.

Ако је тако, онда је остатку света, а посебно енергетски несамосталним земљама, прилично свеједно када је почела актуелна  „фрагментација” глобалног (енергетског) поретка. Са светском финансијском кризом иницираном у САД 2008? Или још раније, са америчком политизацијом значаја властите потрошачке позиције за глобално тржиште енергената? Руском анексијом Крима 2014, градњом „Северног тока 2 или ускраћивањем гаса Европи? ... Или можда и са кинеским ограничењем извоза РЗМ у Јапан 2010 године? Још мање сада делује важно до танчина познавати последице ОПЕК-овог петроембарга према Западу, 1973. године. Ипак, извесно је да је свет у минулих готово пола века, уз енергичне тржишне мере  водећих западних енерго поторшача и пријема Кине у Светску трговинску организацију 2001. прилично веровао у бољу заједничку будућност. Најпре у облику глобализације и међусобне испреплетености тржишта (енергетских и других), све гарнирано са нововековном илузијом да ће транзиција ка „чистој“ (нефосилној) енергији неутралисати геополитичке изазове енергоиндустрија. Многи су ту заборавили да су енергенти одувек били не „само” сировина, већ и стратешки адут. Посебно њиховим власницима и најачим муштеријама.

„За велике силе, енергија обликује контуре савеза, сукоба, трговинских путева и дипломатских сарадњи. Док се извори и технологије развијају – од нафте и гаса до соларне енергије и батерија – геополитички значај енергије остаје непромењен. Како свет улази у нову еру декарбонизације, спољна политика великих сила ће наставити да буде обликована енергетском политиком. Било да се ради о суочавању са последицама руског гаса, обезбеђивању критичних минерала у Африци или борби за превласт у технологијама чисте енергије, међусобни утицај између енергије и стратегије остаће у сржи међународних односа”, закључак је текста „Како енергетска политика обликује спољну политику великих сила”, који је објавио „Јуроазијаревју”, гласило америчке консултантске куће политичких ризика из Њујорка.

Угледни америчко-мађарски економиста Золтан Посзар сматра да смо сведоци рађања новог светског (монетарног) поретка, центрираног око валута Истока утемељених на сировинама, које ће вероватно ославити систем евро-долара и такође допринети инфлаторним силама на Западу. Према његовом мишљењу, глобални монетарни поредак почео је да се круни почетком марта 2022. када је Г7 замрзао девизне резерве Централне банке Русије положене на Западу.

Не чуди онда да је амерички председник Доналд Трамп ових дана прилично неодређен када говори о очекивањима од сусрета са кинеским лидером Си Ђинпингом. „Видећемо шта може бити договорено”, каже Трамп. 

Шта онда тек да очекује остатак света, посебно енерго несамостални, сем времена великих неизвесности.

У том метежу, два питања делују интересантно. Да ли је Србија по са својим енергетским ресурсима „мала земља”, сламка међу вихорове светских сила, да парафразирамо Његошев стих из „Горског вјенца”. И друго, докле Белгија може да издржи притисак Запада да за потребе Украјине омогући „преузимање” око 190 милијарди долара евра руског новца, смештеног у „Euroclear”-у?  Ако Белгија попусти, онда енергенти (и злато?) можда остају једини ослонци од глобалног поверења.

А онда је сигурно боље бити власник, него купац.