Okršaji za sirovine iskovaće novi poredak

Dva tenka – kineski „Type 100”  i američki „M1E3” mnogo govore o areni predstojećeg susreta predsednika Si Đinpinga i Donalda Trampa iduće sedmice, tokom zasedanja ASEAN-a u Kuala Lumpuru, glavnom gradu Malezije.

Novi kineski tenk predstavljen je u septembru na vojnoj paradi u Pekingu. U međuvremenu, proizvodnja  „M1E3” zastala je zbog manjka litijuma neophodnog za njegovu izradu.

Kina je inače dominantni svetski proizvođač, prerađivač i izvoznik retkih zemnih materijala (RZM) neophodnih za razvoj brojnih grana industrije širom sveta, naročito vojne. Američko–kineski dvoboj za globalnu vojnu nadmoć, danas je uslovljen kontrolom nad strateškim energentima, u prvom redu RZM, a svakako i naftom i gasom. 

Susret Trampa i Sija upriličen je nakon dva radikalna poteza – najpre Pekinga, a potom i Vašingtona. Kina je 9. oktobra, naizgled neočekivano, dodatno pooštrila režim izvoza i prometa RZM. Potom su SAD 21. oktobra sklopile sporazum sa Australijom o daljem zajedničkom razvoju proizvodnje i snabdevanja RZM, usput intenzivno tragajući za partnerima za proizvodnju litijuma, kobalta, skandijuma... od Azije do Latinske Amerike, Afrike i Evrope.

U energo-trgovinskom i gepolitičkom odmeravanju s Kinom, Amerika danas ima jednu nepobitnu prednost: SAD proizvode 22 odsto svetske nafte (istina, uz ozbiljne najave pada već dogodine) i 25 odsto svekolikog gasa, što je daleko više od Rusije i Saudijske Arabije.

Treba li onda da čudi što predsednik Tramp insistira kod saveznika i nekih drugih, da ubuduće bez mnogo pogovora, što više i što dugoročnije kupuju američke fosilne energente? Istovremeno, on na sve moguće načine u Americi i širom sveta obezvređuje sve što je vezano za „zelene investicije” kojima bi – kako stvari sada stoje – kineske RZM bile ključni sirovinski oslonac.

U aktuelnom nadgornjavanju dve vodeće ekonomije sveta, energenti izgleda postaju ključni međusobni diplomatski džoker, mnogi misle i „diplomatsko oružje”. Taj okršaj, nezamislivih posledica po ostatak sveta i globalni poredak, izgleda da je tek zapodenut, ocenjuje američki „Forin afers” i navodi dva razloga. Najpre, zato što u vremenu obnovljenog nadmetanja velikih sila i ekonomske fragmentacije  „energija ponovo postaje „atraktivni instrument geoekonomske iznude”, dok istovremeno „značajni prodori u energetskom sektoru stvaraju nove mogućnosti za naoružavanje”.

Ako je tako, onda je ostatku sveta, a posebno energetski nesamostalnim zemljama, prilično svejedno kada je počela aktuelna  „fragmentacija” globalnog (energetskog) poretka. Sa svetskom finansijskom krizom iniciranom u SAD 2008? Ili još ranije, sa američkom politizacijom značaja vlastite potrošačke pozicije za globalno tržište energenata? Ruskom aneksijom Krima 2014, gradnjom „Severnog toka 2 ili uskraćivanjem gasa Evropi? ... Ili možda i sa kineskim ograničenjem izvoza RZM u Japan 2010 godine? Još manje sada deluje važno do tančina poznavati posledice OPEK-ovog petroembarga prema Zapadu, 1973. godine. Ipak, izvesno je da je svet u minulih gotovo pola veka, uz energične tržišne mere  vodećih zapadnih energo potoršača i prijema Kine u Svetsku trgovinsku organizaciju 2001. prilično verovao u bolju zajedničku budućnost. Najpre u obliku globalizacije i međusobne isprepletenosti tržišta (energetskih i drugih), sve garnirano sa novovekovnom iluzijom da će tranzicija ka „čistoj“ (nefosilnoj) energiji neutralisati geopolitičke izazove energoindustrija. Mnogi su tu zaboravili da su energenti oduvek bili ne „samo” sirovina, već i strateški adut. Posebno njihovim vlasnicima i najačim mušterijama.

„Za velike sile, energija oblikuje konture saveza, sukoba, trgovinskih puteva i diplomatskih saradnji. Dok se izvori i tehnologije razvijaju – od nafte i gasa do solarne energije i baterija – geopolitički značaj energije ostaje nepromenjen. Kako svet ulazi u novu eru dekarbonizacije, spoljna politika velikih sila će nastaviti da bude oblikovana energetskom politikom. Bilo da se radi o suočavanju sa posledicama ruskog gasa, obezbeđivanju kritičnih minerala u Africi ili borbi za prevlast u tehnologijama čiste energije, međusobni uticaj između energije i strategije ostaće u srži međunarodnih odnosa”, zaključak je teksta „Kako energetska politika oblikuje spoljnu politiku velikih sila”, koji je objavio „Juroazijarevju”, glasilo američke konsultantske kuće političkih rizika iz Njujorka.

Ugledni američko-mađarski ekonomista Zoltan Poszar smatra da smo svedoci rađanja novog svetskog (monetarnog) poretka, centriranog oko valuta Istoka utemeljenih na sirovinama, koje će verovatno oslaviti sistem evro-dolara i takođe doprineti inflatornim silama na Zapadu. Prema njegovom mišljenju, globalni monetarni poredak počeo je da se kruni početkom marta 2022. kada je G7 zamrzao devizne rezerve Centralne banke Rusije položene na Zapadu.

Ne čudi onda da je američki predsednik Donald Tramp ovih dana prilično neodređen kada govori o očekivanjima od susreta sa kineskim liderom Si Đinpingom. „Videćemo šta može biti dogovoreno”, kaže Tramp. 

Šta onda tek da očekuje ostatak sveta, posebno energo nesamostalni, sem vremena velikih neizvesnosti.

U tom metežu, dva pitanja deluju interesantno. Da li je Srbija po sa svojim energetskim resursima „mala zemlja”, slamka među vihorove svetskih sila, da parafraziramo Njegošev stih iz „Gorskog vjenca”. I drugo, dokle Belgija može da izdrži pritisak Zapada da za potrebe Ukrajine omogući „preuzimanje” oko 190 milijardi dolara evra ruskog novca, smeštenog u „Euroclear”-u?  Ako Belgija popusti, onda energenti (i zlato?) možda ostaju jedini oslonci od globalnog poverenja.

A onda je sigurno bolje biti vlasnik, nego kupac.