Мали велики гест

За реализацију једног од својих спољнополитичких приоритета – побољшање односа са суседима – Србија је ових дана једним потезом учинила више него многим посетама на високом нивоу, помирљивим изјавама и декларацијама.

Реч је о одлуци да усред гасне кризе, кад су у целом региону многи остали без начина да се огреју, и када је свака земља, док су се Русија и Украјина међусобно натезале, почела да се довија како зна и уме, Србија од своје помоћи, коју је некако успела да обезбеди из Мађарске, Немачке и Аустрије, 20.000 кубика гаса на сат препусти Босни и Херцеговини. То је урађено иако се, у тренутку када је председник Борис Тадић ово покренуо, није могло поуздано знати да ли ћемо у тој ванредној ситуацији моћи да подмиримо сопствене потребе.

Био је то дакле потез не само симболичан, него и сасвим практичан. Јер овај гас није само загрејао један број станова у Сарајеву, Зворнику и другим местима, већ је отоплио и атмосферу у односима два суседа, која је још у великој мери оптерећена недавном прошлошћу, живој не само због ратних ожиљака, него и зато што је многима монета за политички опстанак.

Овај „добар комшијски гест”, како је окарактерисан са леве обале Дрине, сигурно неће донети радикални билатерални преокрет – упркос више или мање искреном захваљивању на помоћи – али ће остати у свести грађана БиХ. Јер свака политика, унутрашња или спољна, има само једно мерило успешности: да ли је њен резултат да људи живе боље или лошије.

Ово би зато могао да буде и пример за угледање, па можда и почетак нове стратегије у промоцији добросуседства. Велики проблеми и крупни спорови ће остати и мукотрпно се решавати, али зашто не побољшавати ствари тамо где се може: решавањем практичних питања, са сваким суседом појединачно, како оних који могу да олакшају комуникацију и администрацију у областима које је свима у наслеђе оставио живот у некадашњој заједничкој држави, тако и проблема из нових реалности које су донеле нове границе после трауматичног распада те државе.

На пример, укидање виза између Србије и Хрватске више је учинило на међусобној нормализацији и зближавању од свих других потеза у којима су главна дела била – речи.

Речи, наравно, нису неважне. Чак и оне које, најновијим поводом, на срећу не добацују далеко, попут оних на сајтовима неких сарајевских дневника, где се Србија проглашава вечитим непријатељем, па је због тога боље смрзавати се него грејати се њеним гасом. Острашћених и неразумних „патриота” има свугде, али они нигде више нису већина.

Гас који је Србија одвојила за Босну и Херцеговину зато је пре свега мали гест солидарности са великим учинком.