Ружење Србије

Годинама избегавам Сајам књига. Тек на наговор сина лане сам после паузе од неколико година поново отишао и изнова се у себи заклео да у те сватове више не идем. Они који имају ћерке знају, међутим, да и много јаче заклетве падају пред њиховим молбама, па сам се тако и ове године тамо обрео и, гле чуда, нисам зажалио. 
Пре свега, није било оне страшне и непотребне гужве која закрчи оних пар централних алеја омеђених штандовима моћних издавача. Гужву иначе не волим, а посебно ми је мрска када је стварају претенциозни снобови. Или, кажимо то другим речима, онај надмени свет који ужива у својој узвишености до мере да и не примећује потребу других да, на пример, прођу преко барикаде коју су створили својим непомичним телесима као бајаги живо и гласно (да сви чују), разговарајући са себи сличнима, а заправо чекајући да буду примећени и да их најзад сними нека ТВ камера. 
Ове године тога није било. Све је било нормално. Сајам је окупио неке обичне и пристојне људе који су дошли да виде књиге, а не да буду виђени. Оне, дакле, којима је сајам прилика да на једном месту погледају шта се ново појавило јер немају времена да сваког дана доконо обилазе књижаре, или људе из унутрашњости у чијим местима књижаре живе углавном од промета канцеларијског материјала и ђачких торби. Тај свет се иначе у медијској слици сајма књига појављује само као статистичка категорија у виду броја продатих улазница, а главне медијске звезде су углавном надмени и учени празнослови из претходног пасуса који не живе за књиге него од књига. 
Таквих ове године, срећом, није било много. Њихово одсуство примећено је посредно тако што су у првом плану биле књиге, а не они. Пријатељ који деценијама излаже књиге једног малог издавача рече ми да је по његовој процени ове године за двадесетак одсто мање посетилаца него раније. И промет је вероватно опао јер у клими несигурности, која се већ годину дана вештачки подгрева, сваки издатак делује сувишно. Сајам је, укратко, ове године изгубио део посетилаца, али је, што се мене тиче, поново добио душу и вратио у први план књиге и обичне људе који се око сајма окупљају. Још да се врате штандови с пљескавицама, нестали под притиском снобова који су умислили да су нешто друго, више и боље у односу на обичан свет, и бојкот може да траје довека. 
Под различитим изговорима бојкоти и блокаде културних институција и манифестација трају већ годину дана. Заједничко им је што припадници културне елите дистанцирањем од етаблираних скупова покушавају да створе привид хаоса, али заправо само праве јаз између себе и народа који с њима не дели иста политичка, а они тврде узвишена културна и морална уверења. Одвајање елите од народа први је знак њене декаденције. Невешти покушаји да се бојкотовање замаскира наводном побуном против режима само додатно појачавају утисак о декаденцији коју увек прате самозаваравање и необразложена гордост. Као што универзитети постоје због студената, тако и позоришта, јавне филмске, књижевне и музичке манифестације постоје због уметности и због гледалаца, без обзира на њихов политички став и избор. Добар пример за то су концерти Српске филхармоније. 
Бојкот не буди савест јавности већ је поларизује. Продубљује поделу између подобних и неподобних грађана. Они који су „овде” заслужују наклон, а оне који су „тамо” треба омаловажити. Уметност, међутим, по дефиницији, тежи универзалности. Она се обраћа Човеку, а не појединцима одређених политичких, националних, класних или расних карактеристика. Преносећи поруке и будећи танана осећања уметност доприноси разумевању међу људима и превазилажењу, а не продубљивању подела. То, међутим, не значи да уметност не треба да реагује на стварност или да се дистанцира од политике. Али када сведочи о стварности и политици, уметност то чини на дубоко симболичан начин, који Човека буди и тера на размишљање и суочавање са собом и са светом. Уметничка симболика делотворна је само када нас изненади оним што осећамо, а не умемо да изразимо и када подстакне у нама човечност. 
Насупрот уметничкој симболици стоји банална симболика која провоцира површне и ниске страсти. Узмимо за пример подизање папирића с крвавом руком или махање индексима, што изазива тренутно и френетично одушевљење публике слично оном које се може видети на стадионима или на политичким митинзима. Много је полемика било око уздржаности Ненада Јездића да попут других подигне црвени индекс. Гомила не прашта. То је протумачено као његов политички став и наводна блискост режиму. Чак и они који су га бранили нису бранили његов чин, него његово право да се политички разликује. Не знам какви су Јездићеви политички ставови нити сматрам да је то уопште битно. Његов гест, међутим, разумео сам као покушај да се дистанцира од баналне симболике и тако заштити позориште и позоришну уметност од јефтине политизације. 
Када нема снагу да идеје изрази на уметнички начин, онда се уметност деградира у лакрдију, а кад је реч о политичким идејама у политички кич. Уметничку декаденцију, поврх тога, одликују цинизам и лицемерје. Против цинизма немам ништа. Мада декадентан, он је истовремено и израз отпора декаденцији. Лицемерје, међутим, не подносим, а има ли већег лицемерја него кад глумци позивају на борбу против корупције. 
Па ипак, без обзира на све речено, културни бојкот оставља видљив траг. Балашевић је, поредећи Југославију са солитером, пар година пред њен распад певао „фасада држи, а темељи клизе”. За данашњу Србију могло би се рећи сасвим обрнуто. Ако су уметност и популарна култура фасада друштва јер представљају његово лице – оно што се прво види и по чему се оно препознаје, онда културне блокаде сведоче о јадном и израњављеном стању Србије. Али темељи не клизе и Србија се још чврсто држи на економском скелету, а изгледа да развија и одбрамбене мишиће. 
Културни бојкоти и блокаде само руже лице Србије. Пукотине и отпала фасада откривају стање грађевине. Нема лепе куће без лепе фасаде, али фасада, кад се одвоји од куће, представља расут ситан песак и шут. Кућа може да постоји и без фасаде, али ако се кућа уруши, ни од фасаде неће остати ништа. Нови талас, Лепа Брена и филмови из осамдесетих нису сачували Југославију, па тако ни културне блокаде неће срушити Србију.

 Професор Филозофског факултета у Београду

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа