Ruženje Srbije

Godinama izbegavam Sajam knjiga. Tek na nagovor sina lane sam posle pauze od nekoliko godina ponovo otišao i iznova se u sebi zakleo da u te svatove više ne idem. Oni koji imaju ćerke znaju, međutim, da i mnogo jače zakletve padaju pred njihovim molbama, pa sam se tako i ove godine tamo obreo i, gle čuda, nisam zažalio. 
Pre svega, nije bilo one strašne i nepotrebne gužve koja zakrči onih par centralnih aleja omeđenih štandovima moćnih izdavača. Gužvu inače ne volim, a posebno mi je mrska kada je stvaraju pretenciozni snobovi. Ili, kažimo to drugim rečima, onaj nadmeni svet koji uživa u svojoj uzvišenosti do mere da i ne primećuje potrebu drugih da, na primer, prođu preko barikade koju su stvorili svojim nepomičnim telesima kao bajagi živo i glasno (da svi čuju), razgovarajući sa sebi sličnima, a zapravo čekajući da budu primećeni i da ih najzad snimi neka TV kamera. 
Ove godine toga nije bilo. Sve je bilo normalno. Sajam je okupio neke obične i pristojne ljude koji su došli da vide knjige, a ne da budu viđeni. One, dakle, kojima je sajam prilika da na jednom mestu pogledaju šta se novo pojavilo jer nemaju vremena da svakog dana dokono obilaze knjižare, ili ljude iz unutrašnjosti u čijim mestima knjižare žive uglavnom od prometa kancelarijskog materijala i đačkih torbi. Taj svet se inače u medijskoj slici sajma knjiga pojavljuje samo kao statistička kategorija u vidu broja prodatih ulaznica, a glavne medijske zvezde su uglavnom nadmeni i učeni praznoslovi iz prethodnog pasusa koji ne žive za knjige nego od knjiga. 
Takvih ove godine, srećom, nije bilo mnogo. Njihovo odsustvo primećeno je posredno tako što su u prvom planu bile knjige, a ne oni. Prijatelj koji decenijama izlaže knjige jednog malog izdavača reče mi da je po njegovoj proceni ove godine za dvadesetak odsto manje posetilaca nego ranije. I promet je verovatno opao jer u klimi nesigurnosti, koja se već godinu dana veštački podgreva, svaki izdatak deluje suvišno. Sajam je, ukratko, ove godine izgubio deo posetilaca, ali je, što se mene tiče, ponovo dobio dušu i vratio u prvi plan knjige i obične ljude koji se oko sajma okupljaju. Još da se vrate štandovi s pljeskavicama, nestali pod pritiskom snobova koji su umislili da su nešto drugo, više i bolje u odnosu na običan svet, i bojkot može da traje doveka. 
Pod različitim izgovorima bojkoti i blokade kulturnih institucija i manifestacija traju već godinu dana. Zajedničko im je što pripadnici kulturne elite distanciranjem od etabliranih skupova pokušavaju da stvore privid haosa, ali zapravo samo prave jaz između sebe i naroda koji s njima ne deli ista politička, a oni tvrde uzvišena kulturna i moralna uverenja. Odvajanje elite od naroda prvi je znak njene dekadencije. Nevešti pokušaji da se bojkotovanje zamaskira navodnom pobunom protiv režima samo dodatno pojačavaju utisak o dekadenciji koju uvek prate samozavaravanje i neobrazložena gordost. Kao što univerziteti postoje zbog studenata, tako i pozorišta, javne filmske, književne i muzičke manifestacije postoje zbog umetnosti i zbog gledalaca, bez obzira na njihov politički stav i izbor. Dobar primer za to su koncerti Srpske filharmonije. 
Bojkot ne budi savest javnosti već je polarizuje. Produbljuje podelu između podobnih i nepodobnih građana. Oni koji su „ovde” zaslužuju naklon, a one koji su „tamo” treba omalovažiti. Umetnost, međutim, po definiciji, teži univerzalnosti. Ona se obraća Čoveku, a ne pojedincima određenih političkih, nacionalnih, klasnih ili rasnih karakteristika. Prenoseći poruke i budeći tanana osećanja umetnost doprinosi razumevanju među ljudima i prevazilaženju, a ne produbljivanju podela. To, međutim, ne znači da umetnost ne treba da reaguje na stvarnost ili da se distancira od politike. Ali kada svedoči o stvarnosti i politici, umetnost to čini na duboko simboličan način, koji Čoveka budi i tera na razmišljanje i suočavanje sa sobom i sa svetom. Umetnička simbolika delotvorna je samo kada nas iznenadi onim što osećamo, a ne umemo da izrazimo i kada podstakne u nama čovečnost. 
Nasuprot umetničkoj simbolici stoji banalna simbolika koja provocira površne i niske strasti. Uzmimo za primer podizanje papirića s krvavom rukom ili mahanje indeksima, što izaziva trenutno i frenetično oduševljenje publike slično onom koje se može videti na stadionima ili na političkim mitinzima. Mnogo je polemika bilo oko uzdržanosti Nenada Jezdića da poput drugih podigne crveni indeks. Gomila ne prašta. To je protumačeno kao njegov politički stav i navodna bliskost režimu. Čak i oni koji su ga branili nisu branili njegov čin, nego njegovo pravo da se politički razlikuje. Ne znam kakvi su Jezdićevi politički stavovi niti smatram da je to uopšte bitno. Njegov gest, međutim, razumeo sam kao pokušaj da se distancira od banalne simbolike i tako zaštiti pozorište i pozorišnu umetnost od jeftine politizacije. 
Kada nema snagu da ideje izrazi na umetnički način, onda se umetnost degradira u lakrdiju, a kad je reč o političkim idejama u politički kič. Umetničku dekadenciju, povrh toga, odlikuju cinizam i licemerje. Protiv cinizma nemam ništa. Mada dekadentan, on je istovremeno i izraz otpora dekadenciji. Licemerje, međutim, ne podnosim, a ima li većeg licemerja nego kad glumci pozivaju na borbu protiv korupcije. 
Pa ipak, bez obzira na sve rečeno, kulturni bojkot ostavlja vidljiv trag. Balašević je, poredeći Jugoslaviju sa soliterom, par godina pred njen raspad pevao „fasada drži, a temelji klize”. Za današnju Srbiju moglo bi se reći sasvim obrnuto. Ako su umetnost i popularna kultura fasada društva jer predstavljaju njegovo lice – ono što se prvo vidi i po čemu se ono prepoznaje, onda kulturne blokade svedoče o jadnom i izranjavljenom stanju Srbije. Ali temelji ne klize i Srbija se još čvrsto drži na ekonomskom skeletu, a izgleda da razvija i odbrambene mišiće. 
Kulturni bojkoti i blokade samo ruže lice Srbije. Pukotine i otpala fasada otkrivaju stanje građevine. Nema lepe kuće bez lepe fasade, ali fasada, kad se odvoji od kuće, predstavlja rasut sitan pesak i šut. Kuća može da postoji i bez fasade, ali ako se kuća uruši, ni od fasade neće ostati ništa. Novi talas, Lepa Brena i filmovi iz osamdesetih nisu sačuvali Jugoslaviju, pa tako ni kulturne blokade neće srušiti Srbiju.

 Profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista