Књига пријатеља – сећање на холандског кустоса

Ханс Јансен (1954–2021) био је посебан историчар уметности и стручњак за Мондријана у Холандији. Већина оваквих експерата – по мом искуству – сми сли теорију о уметнику и више је не мења током својекаријере. Он је био другачији, каже за „Политику” Бено Темпел, холандски историчар уметности, некадашњи вишегодишњи директор Уметничког музеја у Хагу, који је сада на позицији првог човека Крелер-Милер музеја у Отерлу, на југу Холандије. И објашњава:

– Био сам отворен за његове сугестије и стално сам оживљавао идеје које је он имао о овом уметнику, док сам био директор Кунстмузеума (Уметнички музеј) у Хагу. То је довело, између осталог, до тога да Јансен напише дивну биографију о Мондријану, објављену на холандском и енглеском језику. Осим тога Ханс није био само кустос овог музеја у Хагу (ранији назив је био Gemeentemuseum) већ и неко са много контаката у међународном музејском свету. Збирка есеја „First look, then see”, коју смо ми, његови сарадници, објавили 2020, годину дана пре његове смрти, само је одраз тога. Из широког спектра тема у овој публикацији (алтернативни liber amicorum – књига пријатеља) извире и његов специфични карактер. Сарадња са њим је била блиска, страствена, поучна, суочавајућа и урнебесна. На томе сам му захвалан.

Ова књига, чији издавач је Кунстмузеум, није преведена код нас, али је пример вишезначне колегијалности и уважавања Ханса Јансена, који је радио читаве три деценије, од 1991. до своје смрти 2021, у хашком Кунстмузеуму, који чува највећу збирку Мондријанових радова. И својевремено је дао интервју за „Политику” поводом биографије познатог сликара.

Есеји у књизи „First look, then see”, које потписује око 16 аутора, имају заправо снагу омажа делу овог историчара уметности, сада када он није више међу нама. Поред тога, они говоре о начинима истраживања различитих аспеката живота и рада Мондријана, од његове ране каријере до преласка на чисту апстракцију и неопластицизам, са фокусом на визуелне и теоријске аспекте његове уметности.

– Као кустос модерне уметности, на почетку каријере он је своју пажњу претежно усмерио на савремену уметност... Међутим, важна комеморативна година – 1994, која је обележавала педесету годишњицу смрти Пита Мондријана, обавезала га је да преузме улогу кустоса ове величанствене изложбе, која се могла видети не само у Хагу већ и у Вашингтону (Национална галерија уметности) и Њујорку (Музеј модерне уметности) – истиче Бено Темпел у предговору овог издања (он је аутор предговора и једног од есеја у књизи „First look, then see”) и наводи даље да то није било Јансеново једино достигнуће. Уследиле су многе изложбе и публикације. Врхунац је био долазак Мондријанове последње слике „Виктори Бугивуги” 1998. из Америке у поменути хашки музеј, где је и данас изложена као последње велико ремек-дело Мондријана, које можемо да видимо.

Доласком Темпела 2009. на место директора Кунстмузеума у Хагу дошло је до промена, о чему он у уводу ове збирке каже:

– На пример, одређен је нови простор као стално изложбено крило радова Мондријана и покрета Де Стијл. Једна од ствари која разликује Јансена од других историчара уметности је његово интересовање за материјалност сликарства. Производ ове преокупације су значајне публикацијe, чијем објављивању су претходиле године интердисциплинарног истраживања музеја и холандске Агенције за културно наслеђе. Организовано је све више путујућих изложби, у Холандији и иностранству, а Јансен је био или саветник или куратор. У знак сећања на Мондријанову смрт 70 година раније, те 2014. музеј је организовао изложбу са пратећим каталогом под називом „Мондријан и кубизам. Париз 1912–1914”, у којој је Јансен пажљиво разоткрио и забележио развој овог уметника у тим годинама, чак је размотрио и његову пажњу посвећену рамовима дела, користећи радиографију, ултраљубичасту флуоресценцију и друга техничка помагала. Три године касније, 2017. године, Холандија је обележила стоту годишњицу оснивања Де Стијла. Кунстмузеј у Хагу је те године организовао чак три велике изложбе. У овом настојању Ханс Јансен је одиграо кључну улогу у одређивању садржаја тог излагања. У протеклих десетак година шест Мондријанових дела је додато у колекцију, захваљујући пре свега његовој стручности и мрежи добрих контаката коју је развио. Бено Темпел, на наше питање колико ће он као садашњи директор музеја у Отерлу наставити да брине о Мондријану на неки други начин у тој установи, за крај одговара:

– Када је реч о Музеју Крелер-Милер, да, Мондријан је такође веома важан и овде. Иако имамо веома велику колекцију дела Винсента ван Гога (око 300 радова), Мондријан је важна тачка у нашој збирци јер се он такође окреће ка уметности и уметницима 20. и 21. века. Ми се као установа крећемо ка неопходном проширењу, а помоћ ће нам пружити Тадао Андо, јапански архитекта. У овим новим галеријама, пројектованим на несвакидашњи начин, представљање Мондријана из новог угла оставиће снажан утисак, рекао бих.