Мраз ударио на „шпајз” града

Случајном пролазнику или путнику намернику који се затекне у Великом Селу, насељу на Дунаву надомак Београда, за око ће, осим кућа и дворишта, запасти бројни пластеници начичкани по атару. У баштицама прекривеним цирадама дуж обе стране Београдске улице – главног пута кроз село, свега петнаестак километара удаљеног од центра престонице, марљиви мештани већ деценијама узгајају поврће. Велико Село, стога, годинама је „шпајз” који становнике главног града снабдева парадајзом, краставцем, шаргарепом, купусом и другим поврћем и зеленишем. Као у сваком селу, домаћини су и овде љубазни и срдачни, упркос тешком сељачком животу.

– Овде има пластеника „двајс пута” више него кућа – пола у шали, пола у збиљи каже средовечни Драгиша Димић, узгајивач, који са супругом, родитељима и децом живи у Великом Селу. Неколико поколења уназад Димићи се баве пољопривредом, па тако и данас, на неколико хектара своје земље – што у околини породичне куће, што на самој обали Дунава, у више од 20 „бункера” гаје кромпир, боранију, блитву, ротквице... Не „излазе” на пијацу, производе продају накупцима на Каленићу.

– Од зараде можемо да скрпимо да преживимо, али ништа више од тога. Због продаје увозног поврћа по великим продавницама, сељак данас мање продаје него раније. Много већу пару узимају накупци, јер се не муче са садњом, копањем, гајењем, већ само препродају – објашњава Драгиша, док његов отац Радивоје додаје како додатни проблем стварају инспекцијски прописи.

– На Каленић пијаци, рецимо, истовар робе допуштен је само један сат дневно, па уместо 200 килограма спанаћа, колико довеземо, стигнемо да продамо само, на пример, 50. Остатак, када се убајати, завршава у ђубрету – каже Радивоје.

За разлику од повртарства, сточарством се нико не бави. Скупо је, веле мештани. Храна за стоку, одржавање, редовни ветеринарски прегледи и друге потребе стају доста новца, који мањка сељацима, већ подоста оптерећеним дажбинама.

– Фолије којима прекривамо пластенике су скупе, порези су високи а ни ђубриво није јефтино, јер су препродавци „ставили шапу” на увоз хемикалија, па нуде робу по више него десетоструко скупљој цени од стварног износа. Кесица која, рецимо, у Холандији кошта 10 евра овде се продаје за више од 150 евра – кажу Димићи. Цена је осетно виша вероватно стога што, по њиховом мишљењу, ђубриво до земљорадника доспева тек из шесте или седме руке, па се сваки од посредника у ланцу препродаје „уграђује” за део колача.

Киша, али и снег, додатни су извор невоља за житеље Великог Села. Многи од њих имају плодну земљу близу Дунава, која се са већим падавинама претвара у језеро. Памте мештани небројене битке против поплава.

– Најтеже је било када смо сами правили насип против водене стихије, покушавајући да бујицу зауздамо џаковима пуним песка. Сами смо набавили џакове, пунили их песком, превозили на реку, правили насипе и потом празнили. Саветовали су нас да их бацимо после употребе, а ми смо их ипак опрали и сачували за не дај боже – присећа се Радивоје Димић, Драгишин отац, илуструјући своју причу чињеницом да су он и неколицина мештана у доба поплава сами пренели око 470 џакова. Воду су са њива враћали у Дунав агрегатима и пумпама, такође о свом трошку, а, како кажу, само неколико њих добило је надокнаду за гориво за агрегате.

– Не памтим да ми је ико од надлежних икада помогао, осим што су мојој ћерки ове године из општине Палилула дали новогодишњи пакетић. Препуштени смо себи и сналажењу – озлојеђен је Драгиша.

Мраз, лед и хладноћа који су претходних дана владали престоницом и околином, „тукли” су поврће у пластеницима, а још више под ведрим небом. Поједини мештани морали су тако да се одрекну одређених количина својих производа.

Раде Шкодрић, деда Раде, како га зову, од шесте године продаје поврће на пијаци. Сада му је осамдесет једна, што значи да има завидних 75 година „стажа” на тезги на пијаци Ђерам. Он и његови укућани памте много боље дане. Радетов син Слободан каже да су некада за дан продавали и до 2.000 комада зелене салате, а сад су срећни ако „оде” 20 до 30 у току дана. Површина њиховог имања скупа износи више од пет хектара, али само пола од тога користе за узгајање. Ове године, по свој прилици, уместо у три, свој зелениш гајиће, због слабе тражње, само у два пластеника.

– Супермаркети су нас убили. Сви купују у продавници увозно поврће, за које одговорно тврдим да је „ш” категорије – сажето закључује Слободан Шкодрић.