Свет у рукама младих

У центру представе „Игра” редитељке Милице Краљ, настале према мозаичком тексту Миле Машовић Николић, протагонисткиња је Малена, згнушена насилним светом у коме живимо, због чега из дубине утробе вришти за променама. Љиљана Словић гради њен лик као прилично изолован, усамљен, изопштен из тог света; дете је растављених родитеља, одрасло у хаотичним околностима које су је истисле из фокуса пажње и бриге. Милица Јанкетић маниристички игра њену нападно брижну Маму, у различитим фазама живота, а Владан Милић нешто суздржанијег и лежернијег Тату. Они представљају ове ликове уз постојану (брехтовску) дистанцу, непрестано истицање играња улога, које овде суштински више има забавни, него друштвено-политички карактер, а то се може рећи и за представу у целини, упркос позицији Малене. Може се рећи и то да је текстуално полазиште представе њена најслабија карика, због преовлађујуће стереотипне поставке ликова и њихових односа, пуне општих места, и последичног одсуства емотивне идентификације гледалаца са њима. Текст је заправо само повод за бујање недвосмислено вредне, раскошне феште глумачких умећа.

Катарина Марковић, Теодора Ристовски, Вучић Перовић и Урош Јовчић играју бројне друге улоге, на једноставно, сведено дизајнираној сцени зеленкастих тонова, умирујућег, медитативног дејства, са пар столица и столова (сценографија Милица Бајић Ђуров, костим Анђела Бајагић). У временски скоковитој нарацији, они стилизовано, често врло афектирано, уз снажно комично дејство, представљају фрагменте различитих парова и генерација, чиме се одражавају и вртоглаве промене у нашем окружењу, последице слобода деловања на пољу интимних односа.

Игра Перовића и Јовичића је посебно узбудљива, комички су несвакидашње убедљиви, сочни и безгранично заводљиви у интензитету веродостојности ликова које граде. Између осталог, они представљају различите крајности, па и настраности у нашем друштву, од екстра задртих, плиткоумних традиционалиста, маминих синова који од жена траже супституцију за мајке, грубошћу сакривајући своје слабости, преко асоцијалних технофрикова који највећи део живота проводе сами, пред екраном, до урнебесно похотних деда који и као онемоћали и непокретни сањају о женским облинама.

Тема одрастања у насилном и изопаченом свету је и предмет представе „Ако пчеле нестану са лица земље”, настале према мотивима романа „Омладина без бога” Едена фон Хорвата, који је написала Тијана Грумић. Сценски текст има сложену структуру, такође је фрагментаран и врло неконвенционалан у приступу радњи и ликовима, али је и изазован и раскошан у значењима. Има изражене поетске и филозофске вредности, у исписивању паралела између људских и пчелињих заједница, поучних у погледу освешћивања важности солидарности, помагања ближњима, што је основа цивилизације.

Радња се дешава у школи, у простору који означава фискултурну салу, протагониста је Професор у изврсном тумачењу Милоша Тимотијевића који је и наратор и драмски лик, рационални водич деце у тамној шуми одрастања у негостољубивом свету, али и емотивно скрхан човек, изударан осећањима кривице и одговорности, након злочина који се десио на екскурзији, убиства једног дечака (сценографија Марија Митрић, костимографија Маја Мирковић). Тај чин насиља је у представи изузетно подстицајно обрађен, вишезначно, уз деликатно успостављање везе са нашим недавним друштвеним трагедијама, масакру у школи „Владислав Рибникар” и паду надстрешнице у Новом Саду.

Прецизна, хладна и стилизована режија Ање Суше је на визуелном плану одређена изражајном, често репетативном и механичком кореографијом Дамјана Кецојевића, која између осталог означава људско претварање у зомбије, док је на звучном нивоу утврђена узнемирујућим, кошмарним звуцима, али и повременим симболички ефектним отуђењем гласова од тела актера (композитор и дизајн звука Аде Хумонен). Групу петнаестогодишње деце представља особени шесточлани хор, чији чланови наступају индивидуално, али и колективно, када имају нарочиту сценску снагу, која се може и симболички разумети (Невена Кочовић, Ања Јовановић, Мила Протић, Младен Леро, Филип Станковски, Павле Веселиновић).

Јелена Илић и Недим Незировић спретно играју различите ликове одраслих грађана, између осталих и родитеља ове деце, нарочито пластично, отуђено, чак и гротескно уобличене. То се може тумачити као огледало њихове истинске искључености из света који су одавно запустили због лењости духа, конформизма и других личних интереса, остављајући деци терет његовог поправљања.