Превише сам радознао да бих се плашио

Остварење „Нестанак Јозефа Менгелеа”, руског редитеља у добровољном егзилу Кирила Серебреникова, у чијем је настанку као копродуцент учествовала и Србија преко продуцентске куће Милоша Ђукелића, ускоро ће видети и публика у нашој земљи.

Светску премијеру „Нестанак Јозефа Менгелеа” имао је пролетос у Кану на којем је Серебренков већ учествовао и са филмовима „Лето” (2018), „Петровљев грип” (2021), „Жена Чајковског” (2022) и „Лимонов-Балада” (2024), али је сада у његовом фокусу „Анђео смрти” – Јозеф Менгеле, нацистички лекар у Аушвицу који је после Другог светског рата побегао „пацовским каналима” у Јужну Америку и тако избегао било какав облик суђења за тешки ратни злочин. Серебрениковљев филм прати Менгелеову организацију нестанка из Европе, Буенос Ајреса, преко Парагваја до Бразила где је умро 1979. године, и изградњу живота у скривању, а кроз очи сина који га поново проналази, редитељ га суочава са прошлошћу коју више не може да игнорише.

 У ексклузивном интервјуу за „Политику” Кирил Серебреников говори о систему који је омогућио личностима попут Менгелеа да се успну, о књизи Француза Оливијеа Геза по којој је написао сценарио, о истраживању послератне правде и коришћењу оригиналних докумената и лобање која се сматра Менгелеовом...

Овај филм је копродукција чак 12 земаља, ви као да себи не олакшавате посао?

Следећи филм ће бити много лакши. Биће француска комедија попут драмедије, са француским и кинеским глумцима.

Који је највећи изазов када снимате филм о некоме ко је толико омражен кроз историју?

Нисам знао скоро ништа о овој особи пре него што сам почео да читам књигу Оливијеа Геза у техничком преводу на енглески, јер мој француски није баш добар. Било је то пре неке четири године, тако да је све то веома дуго путовање после добијања предлога да снимим филм о Менгелеу. И онда сам након читања почео да истражујем да бих пронашао приступ овој теми. И коначно сам им рекао, у реду, сам ћу написати сценарио, ако дате дозволу коју су дали, и када сам продуцентима показао први нацрт, сложили су се да започну продукцију.

Да ли је то филм о злочину без казне, потпуно супротно Достојевском? То је нека врста филма о послератном времену и о, назовимо га, колективном Менгелеу. То је заправо филм не о Менгелеу, већ о систему који му је омогућио да одрасте и систему који је изнедрио људе попут њега. У ствари, он је сасвим обична, досадна особа, али рат и систем су га учинили монструозним и постао је Менгеле каквог познајемо. Али у истом тренутку, било је много других људи без тако познатих имена, који су учествовали у Холокаусту, који су починили све те страшне злочине и били су учесници нацистичког режима и избегли су било какву казну после рата.

Да ли мислите да би са успоном фашизма данас и пропагандом, човек попут њега био рехабилитован?

Не кажем да су људи који поново чине ове страшне ствари око нас у нашим животима заинтересовани да узму његово име и ставе га на заставу. Нисам сигуран. Они знају да ће Менгеле увек бити Менгеле, да је чудовиште од чудовишта емблематичан лик. Али у истом тренутку, систем рата, војни систем који производи или репродукује насиље и чудовишта попут Менгелеа поново делује. И зато увек говорим да сви ми морамо да подсећамо на све из прошлости и вичемо: „Не понављајте то. Немојте то поново радити”. Важно је рећи да Менгеле није био само човек који се препустио току. Он је био један од највећих починилаца. И ствар је у томе што никада није научио, никада није променио своја уверења. Очигледно је до краја мислио да ради праву ствар.

Па како сте ви као филмски стваралац радили са ликом који се на неки начин не развија?

Не, он се развијао, јер је његов страх постајао већи и морао је да се сакрије. Морао је да стане или да пронађе место, најмрачнији кутак, најмрачније место на планети где га јеврејски народ неће пронаћи. Он се дакле у страху развија. Али погледајте, његова мотивација и његова уверења су била иста, али понекад, када слушамо шта се данас говори, рекао бих дискурс нацистичке пропаганде подсећа на све оно што је и он говорио. Нажалост, не учимо никакве лекције из наше историје. Памћење човечанства је заиста кратко. Радимо исте ствари.

Поменули сте да је било и других починилаца, а он заправо има и дугачак списак других лекара са којима је радио, који су такође учинили ужасну ствар, али их нико није јурио по свету?

Мислим да је то била идеја о послератној правди. Погледајте, на пример, Мосад је бирао Ајхмана или Менгелеа. Нису имали могућности да ухвате обојицу. Одлучили су да ухвате Ајхмана и постали су симбол овог затварања, али стварање било ког имена као симбола или неке главне етикете за зло има две стране. Прво, то је пут правде. Али друга страна овога је да други људи говоре: „У реду, зло је кажњено, готово је.” Али, није кажњено, није готово. Крије се и приближава нам се и утиче на наше животе. Важно је уништити корене зла, уништити, зауставити ток ових страшних ствари, некако их блокирати, иначе ће се понављати изнова и изнова.

Оно што је такође занимљиво јесте да је ваш филм и стилом и жанром супротан Шефнеровим „Момцима из Бразила” на сличну тему?

Његови аутори вероватно у то време нису имали чињенице, јер колико ја разумем, Оливије Геза је користио неке документе које никада нико није користио. Сада су они коначно и јавно доступни. Али наравно, филм који сте поменули, говори о симболичном злу, ни о чему другом. Али поента је да Менгеле није име лика. То је наиме име система, име људи који су га покривали, који су му помагали.

Да ли и ви верујете у чудовишта?

Гледајте, наша природа је страшно богата, рецимо сенке и сва та чудовишта живе унутра и важно је блокирати их, не пустити их да изађу. Зашто мрзим рат и зашто мрзим људе који су започели рат? Јер они отварају врата чудовиштима. Готово је немогуће зауставити их.

Почетна сцена са лобањом Менгелеа на Медицинском факултету, да ли је то стварно?

Да, истина је. Имају и кости и лобању на Медицинском универзитету у Сао Паулу. Предлагали су да узмемо оригиналну лобању за снимање, али замолио сам да то не чинимо, јер би се онда на одјавној шпици појавило његово име, односно онај натпис: „Посебна појава: Јозеф Менгеле” и то би заиста било страшно.

Често вас у домовини критикују, не плашите се ничега?

Превише сам радознао да бих се плашио.

Не сећам се ко је рекао – уметници су овде да ремете мир, али је питање по коју цену за оно што се често сматра само забавом?

Одговор је само због забаве. Наш је посао, претпостављам, да узнемиримо људе, а не да их натерамо да буду у зони удобности. Међутим, понекад зона удобности постаје зона интересовања.