Previše sam radoznao da bih se plašio

Ostvarenje „Nestanak Jozefa Mengelea”, ruskog reditelja u dobrovoljnom egzilu Kirila Serebrenikova, u čijem je nastanku kao koproducent učestvovala i Srbija preko producentske kuće Miloša Đukelića, uskoro će videti i publika u našoj zemlji.

Svetsku premijeru „Nestanak Jozefa Mengelea” imao je proletos u Kanu na kojem je Serebrenkov već učestvovao i sa filmovima „Leto” (2018), „Petrovljev grip” (2021), „Žena Čajkovskog” (2022) i „Limonov-Balada” (2024), ali je sada u njegovom fokusu „Anđeo smrti” – Jozef Mengele, nacistički lekar u Aušvicu koji je posle Drugog svetskog rata pobegao „pacovskim kanalima” u Južnu Ameriku i tako izbegao bilo kakav oblik suđenja za teški ratni zločin. Serebrenikovljev film prati Mengeleovu organizaciju nestanka iz Evrope, Buenos Ajresa, preko Paragvaja do Brazila gde je umro 1979. godine, i izgradnju života u skrivanju, a kroz oči sina koji ga ponovo pronalazi, reditelj ga suočava sa prošlošću koju više ne može da ignoriše.

 U ekskluzivnom intervjuu za „Politiku” Kiril Serebrenikov govori o sistemu koji je omogućio ličnostima poput Mengelea da se uspnu, o knjizi Francuza Olivijea Geza po kojoj je napisao scenario, o istraživanju posleratne pravde i korišćenju originalnih dokumenata i lobanje koja se smatra Mengeleovom...

Ovaj film je koprodukcija čak 12 zemalja, vi kao da sebi ne olakšavate posao?

Sledeći film će biti mnogo lakši. Biće francuska komedija poput dramedije, sa francuskim i kineskim glumcima.

Koji je najveći izazov kada snimate film o nekome ko je toliko omražen kroz istoriju?

Nisam znao skoro ništa o ovoj osobi pre nego što sam počeo da čitam knjigu Olivijea Geza u tehničkom prevodu na engleski, jer moj francuski nije baš dobar. Bilo je to pre neke četiri godine, tako da je sve to veoma dugo putovanje posle dobijanja predloga da snimim film o Mengeleu. I onda sam nakon čitanja počeo da istražujem da bih pronašao pristup ovoj temi. I konačno sam im rekao, u redu, sam ću napisati scenario, ako date dozvolu koju su dali, i kada sam producentima pokazao prvi nacrt, složili su se da započnu produkciju.

Da li je to film o zločinu bez kazne, potpuno suprotno Dostojevskom? To je neka vrsta filma o posleratnom vremenu i o, nazovimo ga, kolektivnom Mengeleu. To je zapravo film ne o Mengeleu, već o sistemu koji mu je omogućio da odraste i sistemu koji je iznedrio ljude poput njega. U stvari, on je sasvim obična, dosadna osoba, ali rat i sistem su ga učinili monstruoznim i postao je Mengele kakvog poznajemo. Ali u istom trenutku, bilo je mnogo drugih ljudi bez tako poznatih imena, koji su učestvovali u Holokaustu, koji su počinili sve te strašne zločine i bili su učesnici nacističkog režima i izbegli su bilo kakvu kaznu posle rata.

Da li mislite da bi sa usponom fašizma danas i propagandom, čovek poput njega bio rehabilitovan?

Ne kažem da su ljudi koji ponovo čine ove strašne stvari oko nas u našim životima zainteresovani da uzmu njegovo ime i stave ga na zastavu. Nisam siguran. Oni znaju da će Mengele uvek biti Mengele, da je čudovište od čudovišta emblematičan lik. Ali u istom trenutku, sistem rata, vojni sistem koji proizvodi ili reprodukuje nasilje i čudovišta poput Mengelea ponovo deluje. I zato uvek govorim da svi mi moramo da podsećamo na sve iz prošlosti i vičemo: „Ne ponavljajte to. Nemojte to ponovo raditi”. Važno je reći da Mengele nije bio samo čovek koji se prepustio toku. On je bio jedan od najvećih počinilaca. I stvar je u tome što nikada nije naučio, nikada nije promenio svoja uverenja. Očigledno je do kraja mislio da radi pravu stvar.

Pa kako ste vi kao filmski stvaralac radili sa likom koji se na neki način ne razvija?

Ne, on se razvijao, jer je njegov strah postajao veći i morao je da se sakrije. Morao je da stane ili da pronađe mesto, najmračniji kutak, najmračnije mesto na planeti gde ga jevrejski narod neće pronaći. On se dakle u strahu razvija. Ali pogledajte, njegova motivacija i njegova uverenja su bila ista, ali ponekad, kada slušamo šta se danas govori, rekao bih diskurs nacističke propagande podseća na sve ono što je i on govorio. Nažalost, ne učimo nikakve lekcije iz naše istorije. Pamćenje čovečanstva je zaista kratko. Radimo iste stvari.

Pomenuli ste da je bilo i drugih počinilaca, a on zapravo ima i dugačak spisak drugih lekara sa kojima je radio, koji su takođe učinili užasnu stvar, ali ih niko nije jurio po svetu?

Mislim da je to bila ideja o posleratnoj pravdi. Pogledajte, na primer, Mosad je birao Ajhmana ili Mengelea. Nisu imali mogućnosti da uhvate obojicu. Odlučili su da uhvate Ajhmana i postali su simbol ovog zatvaranja, ali stvaranje bilo kog imena kao simbola ili neke glavne etikete za zlo ima dve strane. Prvo, to je put pravde. Ali druga strana ovoga je da drugi ljudi govore: „U redu, zlo je kažnjeno, gotovo je.” Ali, nije kažnjeno, nije gotovo. Krije se i približava nam se i utiče na naše živote. Važno je uništiti korene zla, uništiti, zaustaviti tok ovih strašnih stvari, nekako ih blokirati, inače će se ponavljati iznova i iznova.

Ono što je takođe zanimljivo jeste da je vaš film i stilom i žanrom suprotan Šefnerovim „Momcima iz Brazila” na sličnu temu?

Njegovi autori verovatno u to vreme nisu imali činjenice, jer koliko ja razumem, Olivije Geza je koristio neke dokumente koje nikada niko nije koristio. Sada su oni konačno i javno dostupni. Ali naravno, film koji ste pomenuli, govori o simboličnom zlu, ni o čemu drugom. Ali poenta je da Mengele nije ime lika. To je naime ime sistema, ime ljudi koji su ga pokrivali, koji su mu pomagali.

Da li i vi verujete u čudovišta?

Gledajte, naša priroda je strašno bogata, recimo senke i sva ta čudovišta žive unutra i važno je blokirati ih, ne pustiti ih da izađu. Zašto mrzim rat i zašto mrzim ljude koji su započeli rat? Jer oni otvaraju vrata čudovištima. Gotovo je nemoguće zaustaviti ih.

Početna scena sa lobanjom Mengelea na Medicinskom fakultetu, da li je to stvarno?

Da, istina je. Imaju i kosti i lobanju na Medicinskom univerzitetu u Sao Paulu. Predlagali su da uzmemo originalnu lobanju za snimanje, ali zamolio sam da to ne činimo, jer bi se onda na odjavnoj špici pojavilo njegovo ime, odnosno onaj natpis: „Posebna pojava: Jozef Mengele” i to bi zaista bilo strašno.

Često vas u domovini kritikuju, ne plašite se ničega?

Previše sam radoznao da bih se plašio.

Ne sećam se ko je rekao – umetnici su ovde da remete mir, ali je pitanje po koju cenu za ono što se često smatra samo zabavom?

Odgovor je samo zbog zabave. Naš je posao, pretpostavljam, da uznemirimo ljude, a ne da ih nateramo da budu u zoni udobnosti. Međutim, ponekad zona udobnosti postaje zona interesovanja.