Апел глувима

Да није трагично, јучерашње обраћање Владе Србије локалним самоуправама, у којем им препоручује „да умање рачуне за комуналије грађанима који од 6. јануара нису имали грејање из топлана”, било би смешно. Браво за владу и њена настојања да прозебле грађане заштити од халапљивих локалних топлана, које би им, зихер, наплатиле и оно што им нису ни испоручиле. А то је код нас, бар за сада, и реално и могуће – да плаћамо све оно за шта нам се испостави рачун. Друге могућности нема.

Све би било чак и лепо да се та иста влада потрудила да својим грађанима, а пре тога и топланама које су у власништву државе, без изузетка, обезбеди довољно енергената за зиму. Дочекала је студене дане без резерви гаса за један дан, а мазута тек за потпалу. Када је престао доток гаса из Русије, активиран је кризни штаб и почело је довијање за сваки кубик природног гаса или слободне барже које би из Панчева до Београда допремиле мазут.

Ресорни министар енергетике, па и сам премијер, нису се нашли превише погођени изненадном оскудицом горива. Они су, како су изјавили, урадили шта су могли. Проблем гаса и подземног складишта у Банатском Двору траје много дуже него што су они на власти. Да ли их то аболира од сваке одговорности што су стотине хиљада грађана остале без грејања у јеку мразева? Председник државе Борис Тадић успева да искамчи који милион кубика гаса од Мађара и Немаца, али тражи да се утврди одговорност оних који нису изградили складиште „Банатски Двор” и у њега упумпали коју стотину од могућих 800 милиона кубика гаса. И каква вајда од тога? Да ли ће се неко осетити посрамљеним или погођеним што су људи цвокотали и направили велике рачуне за струју.

Зашто се влада није досетила да и од Електропривреде Србије затражи да свакоме ко није имао гаса умањи рачун за коју хиљаду киловат-сати, јер су се људи грејали на струју. Није ли разумно да им се и ту помогне?

Не.

Влада апелује на глуве, оне који и не морају да је послушају. Шта ако нека топлана неће, свеједно из којих разлога, да умањи рачун? Шта ће тада влада да уради? Да им пошаље непостојећег ревизора да им прочешља пословне књиге? Како да се српски потрошач, као најнезаштићенија економска категорија, свему томе успротиви? Докле?

Вероватно док се Европа не смилује и прими нас под своје скуте па тиме нашу владу натера да припреми пропис о заштити потрошача по коме нас неће драти и шишати како ко стигне. Поготово држава и њена јавна предузећа. Свеједно да ли на нивоу државе, града или сасвим мале општине. Јер, свако од њих има право да разреже рачун, чак и за оно што не испоручи, а грађани то морају уредно да плате. У противном – на суд уз бесомучно доказивање права да не буду легално покрадени. А тамо тек када се стигне – одмах се стиже у девети круг пакла. Ту не помажу апели владе, јер је судство – независно.