Apel gluvima

Da nije tragično, jučerašnje obraćanje Vlade Srbije lokalnim samoupravama, u kojem im preporučuje „da umanje račune za komunalije građanima koji od 6. januara nisu imali grejanje iz toplana”, bilo bi smešno. Bravo za vladu i njena nastojanja da prozeble građane zaštiti od halapljivih lokalnih toplana, koje bi im, ziher, naplatile i ono što im nisu ni isporučile. A to je kod nas, bar za sada, i realno i moguće – da plaćamo sve ono za šta nam se ispostavi račun. Druge mogućnosti nema.

Sve bi bilo čak i lepo da se ta ista vlada potrudila da svojim građanima, a pre toga i toplanama koje su u vlasništvu države, bez izuzetka, obezbedi dovoljno energenata za zimu. Dočekala je studene dane bez rezervi gasa za jedan dan, a mazuta tek za potpalu. Kada je prestao dotok gasa iz Rusije, aktiviran je krizni štab i počelo je dovijanje za svaki kubik prirodnog gasa ili slobodne barže koje bi iz Pančeva do Beograda dopremile mazut.

Resorni ministar energetike, pa i sam premijer, nisu se našli previše pogođeni iznenadnom oskudicom goriva. Oni su, kako su izjavili, uradili šta su mogli. Problem gasa i podzemnog skladišta u Banatskom Dvoru traje mnogo duže nego što su oni na vlasti. Da li ih to abolira od svake odgovornosti što su stotine hiljada građana ostale bez grejanja u jeku mrazeva? Predsednik države Boris Tadić uspeva da iskamči koji milion kubika gasa od Mađara i Nemaca, ali traži da se utvrdi odgovornost onih koji nisu izgradili skladište „Banatski Dvor” i u njega upumpali koju stotinu od mogućih 800 miliona kubika gasa. I kakva vajda od toga? Da li će se neko osetiti posramljenim ili pogođenim što su ljudi cvokotali i napravili velike račune za struju.

Zašto se vlada nije dosetila da i od Elektroprivrede Srbije zatraži da svakome ko nije imao gasa umanji račun za koju hiljadu kilovat-sati, jer su se ljudi grejali na struju. Nije li razumno da im se i tu pomogne?

Ne.

Vlada apeluje na gluve, one koji i ne moraju da je poslušaju. Šta ako neka toplana neće, svejedno iz kojih razloga, da umanji račun? Šta će tada vlada da uradi? Da im pošalje nepostojećeg revizora da im pročešlja poslovne knjige? Kako da se srpski potrošač, kao najnezaštićenija ekonomska kategorija, svemu tome usprotivi? Dokle?

Verovatno dok se Evropa ne smiluje i primi nas pod svoje skute pa time našu vladu natera da pripremi propis o zaštiti potrošača po kome nas neće drati i šišati kako ko stigne. Pogotovo država i njena javna preduzeća. Svejedno da li na nivou države, grada ili sasvim male opštine. Jer, svako od njih ima pravo da razreže račun, čak i za ono što ne isporuči, a građani to moraju uredno da plate. U protivnom – na sud uz besomučno dokazivanje prava da ne budu legalno pokradeni. A tamo tek kada se stigne – odmah se stiže u deveti krug pakla. Tu ne pomažu apeli vlade, jer je sudstvo – nezavisno.