Нова геополитика проширења ЕУ

Зоран Миливојевић*

Последње изјаве генералног секретара НАТО-а Рутеа да Русија остаје главна претња и после рата с Украјином потврђују ратну опцију која тренутно доминира у ЕУ и европском делу НАТО-а у геополитичком и стратешко-организационом смислу. Тренутно је то и главни кохезиони фактор владајућих политичких елита на том простору с мањим изузецима (Мађарска, Словачка, политичке структуре од немачког АФД-а до суверенистичких широм Европе). Отворено је питање колико такву опцију суштински подржава и актуелна америчка администрација председника Трампа имајући у виду његов отклон од учешћа САД у наставку рата Запада с Русијом, али и „мирнодопску” доктрину у приступу глобалним односима на бази прихватања мултиполарности и неспорног ривалитета с другим силама (Кина, Русија), као реалполитичког амбијента у развоју садашњих и будућих глобалних односа.

Оно што је индикативно из изјаве господина Рутеа и еврозападне већине која је подржава јесте пројекција нове гвоздене завесе на европском континенту, која се већ формира кроз херметичка затварања граница Балтика с Русијом, Пољске с Белорусијом, изолационистичких војно-политичких активности према руској Калињинградској области, стратешких наступа НАТО-а око Балтичког и Црног мора, делте Дунава, Одесе, безбедносног кишобрана за Молдавију и Украјину…

Тврд и у неку руку резолутан став кад је реч о непожељности садашње политичке Русије у „обједињеној” Европи како је ужа ЕУ и евронатовска владајућа елита данас виде, упућује на закључак и о геополитичкој интенцији да се успостави нова политичка карта Европе, изоловањем Русије и онога што би евентуално остало уз њу поред Белорусије.

После пада Берлинског зида и у време униполарности, геополитички циљеви Запада у Европи реализовали су се доминантно проширењем НАТО-а уз „асистенцију” ЕУ. Тај механизам с тежиштем на геополитици функционисао је још од „великог праска” –проширења ЕУ на исток пријемом 10 нових чланица 2004. године, потом пријемом Румуније и Бугарске 2007. и Хрватске 2013. мимо стандардних критеријума ЕУ. Тада је НАТО још имао „авангардну” улогу, која и даље делује на простору западног Балкана преко „напредних” кандидата Албаније и Црне Горе (чланица НАТО-а) за чланство у ЕУ. Проширење НАТО-а делимично је заустављено руском интервенцијом у Украјини и тиме је нарушена дугорочна стратегија наступа на Исток са самита НАТО-а у Букурешту 2008. Стога сада предност добијају механизми ЕУ кроз враћање њеној политици проширења и Украјина и Молдавија постају приоритетни циљ у новој западној пројекцији Европе с доминацијом геополитике, мимо стандардних норми и процедура, нешто налик на својевремени пријем Румуније и Бугарске 2007. Доминацију геополитике у политици проширења ЕУ чини и најновија идеја о чланству/приступању у две брзине: првој – условно чланство без права гласа у одлучивању; другој – чланство с одложеним роком и пуним правима и обавезама тек с испуњењем одговарајућих геополитичких услова.

Дакле, политика проширења ЕУ добија нову динамику и садржај изричито на геополитичкој основи и ЕУ западним циљевима. Успостављају се нови стандарди и критеријуми. Први и најважнији, бар кад је реч о водећим чиниоцима ЕУ у овом сазиву и тренутку, јесте потпуна приврженост западним стандардима и вредностима актуелног либерално-демократског поретка заснованог на правилима с јасним идеолошкополитичким отклоном од страног „малигног” утицаја Русије, Кине и др. У овом контексту, као важан критеријум следи усаглашавање са спољном и безбедносном политиком ЕУ, који у основи значи потпуно без резерви прихватање текуће санкционе политике према Русији на бази става актуелне већинске ЕУ према руско-украјинском рату, његовим узроцима и могућим последицама. Овај критеријум сада доминира у форми услова и претходног испуњења, док услови који чине EU acquis (правна тековина ЕУ, права и обавезе чланица, тржишна привреда и економска конкурентност) остају као обавеза целокупног приступног процеса. Условљавање Србије овим критеријумом преко блокаде приступних преговора (неотварање Кластера 3) због неувођења санкција Русији најбоља је илустрација.

Новина је и одступање од правних и принципијелних услова који подразумевају третман кандидата и правно простирање правне тековине ЕУ. У међународноправном смислу и према Лисабонском уговору/уставу ЕУ нове чланице ЕУ могу бити само суверене државе с пуним међународноправним субјективитетом у међународно признатим границама. Изузетак већ чини Кипар, који је прихваћен без контроле значајног дела територије под турском окупацијом, али се третира као суверена држава, пуноправна чланица ОУН, у међународно признатим границама.

Тим поводом заузет је став у ЕУ да се тај случај не може убудуће понављати, те остаје питање како ће се успоставити преговарачки оквири за Украјину и Молдавију и применити простирање на целу територију тих држава које не контролишу делове територија. У случају Украјине постоји и проблем верификације владавине права, демократских институција, људских права, са правно-политичким системом који функционише искључиво у ратном режиму, када је редовни политичко-правни систем суспендован почев од изборних и других циклуса.

За Србију је ова тема посебно важна због њеног „територијалног” услова КиМ. Сада кад се отварају питања Украјине и Молдавије с територијалним проблемом и геополитичким приоритетом уз преседане могу се очекивати даља одступања од правних норми и политичких принципа уз чак могућ повратак ЕУ на кипарски модел с геополитичким „образложењем”.

Србију, међутим, оптерећује чињеница о признању „Косова” 22 од 27 чланица ЕУ и условљавање пријема Србије прихватањем тзв. реалности. Али је међународноправни статус КиМ после агресије НАТО-а одређен обавезујућом Резолуцијом 1244 СБ ОУН, која потврђује међународно признате границе Србије са КиМ у њеном саставу, што је и уставна категорија Србије и кључна основа њеног међународног положаја и постављања у спољним односима укључујући и ЕУ, што је незаобилазно у пројекцији политике проширења ЕУ и на Србију, уколико ЕУ на то рачуна.

*Дипломата у пензији