Братска љубав четника и партизана

Рудник – Два "момка" Милићевића са планине Рудник на нашој фотографији заједно броје 176 година. Рођена су браћа, десни је Раденко и старији је две године од Александра. Кад је 1941, после договора Тита и Драже у недалеким Брајићима, било свеједно ко ће куда, битно је да се на окупатора пуца, један брат се обрео у четницима, други у другој, партизанској војсци. Читаоци ће, под опкладу, лако претпоставити који се брат у ком покрету нашао и – грдно ће се преварити. Млађи Александар, брадом и цвикерима посве налик Чичи, одевен у шумадијску антерију и зубун, ратовао је у Четвртој српској бригади – са црвеном звездом на челу.

Старији Раденко, уредно избријан, носио је кокарду, пред крај рата био је заробљен у Босни, а ослобођење је дочекао у Ознином логору, крај Приједора. Пустили су га да иде кући, само је неко време био без грађанских права и са ограниченим кретањем у кругу родне куће, чији је полупречник износио 500 метара.

Видите, спољни изглед вара, али не варају значке на реверима, оне их непогрешиво легитимишу: Раденко носи значку са Дражиним портретом, Александар позлаћену петокраку коју му је, једном пригодом, уручио генерал Петар Грачанин. Млађи брат у џепу чува и борачку легитимацију коју му је потписао имењак Ранковић.

– Чувао сам дуго војничку равногорску књижицу на тавану куће, а онда сам је зазидао крај улазних врата. Пре три месеца сам позвао мајстора, разбили смо зид и нашли је. Из ње се види да сам био резервни поднаредник у Првом батаљону Качерске бригаде – показује нам некадашњи четник пожутелу књижицу, са јасно очуваним отиском печата Југословенске војске у отаџбини.

У рубрици "Борбе у којима је учествовао" уписано је црним мастилом: "Октобра 1941, у Шаторњи, са Немцима; фебруара 1942, у Славковици, са комунистима; фебруара исте године, у Дружетићима, са комунистима; 23. VIII 1944, Борова глава (Пријепоље), са комунистима".

– Наравно да се током рата нисмо сретали, али нисмо били ништа мање браћа него што смо сад – прича Александар. – Раденка сам затекао у нашој кући тек кад сам се демобилисао. Ни један ни други нисмо заборавили да нас је иста мајка родила, да смо браћа и, како тада, тако и дан-данас, волимо се и поштујемо. Ми смо се измирили много пре закона о измирењу четника и партизана. Ја сам, истина, остао "црвен" (при томе нам показује књижицу СКЈ и Споменицу слободе), старији брат је и даље за краља и отаџбину, али један другога не покушавамо да "преваспитавамо". Једино у чему се "идеолошки" слажемо јесте да ово данас у Србији не мирише на добро.

Браћа Милићевићи су пензионери од 1976, пензију су зарадили у Руднику олова и цинка. Брат-четник има хиљадарку више од брата-партизана, а заједно 25.000 динара. Обојица свакодневно читају новине, сваке "које дођу до руке", боље рећи које им унук Срђан, директор дечјег одмаралишта на Руднику, донесе. Млађи не види ни слова без наочара, старијем наочаре нису потребне. И, спремају се да изиђу на наредне изборе: свако ће гласати за своје, али то неће помутити њихову братску љубав.