Bratska ljubav četnika i partizana

Rudnik – Dva "momka" Milićevića sa planine Rudnik na našoj fotografiji zajedno broje 176 godina. Rođena su braća, desni je Radenko i stariji je dve godine od Aleksandra. Kad je 1941, posle dogovora Tita i Draže u nedalekim Brajićima, bilo svejedno ko će kuda, bitno je da se na okupatora puca, jedan brat se obreo u četnicima, drugi u drugoj, partizanskoj vojsci. Čitaoci će, pod opkladu, lako pretpostaviti koji se brat u kom pokretu našao i – grdno će se prevariti. Mlađi Aleksandar, bradom i cvikerima posve nalik Čiči, odeven u šumadijsku anteriju i zubun, ratovao je u Četvrtoj srpskoj brigadi – sa crvenom zvezdom na čelu.

Stariji Radenko, uredno izbrijan, nosio je kokardu, pred kraj rata bio je zarobljen u Bosni, a oslobođenje je dočekao u Ozninom logoru, kraj Prijedora. Pustili su ga da ide kući, samo je neko vreme bio bez građanskih prava i sa ograničenim kretanjem u krugu rodne kuće, čiji je poluprečnik iznosio 500 metara.

Vidite, spoljni izgled vara, ali ne varaju značke na reverima, one ih nepogrešivo legitimišu: Radenko nosi značku sa Dražinim portretom, Aleksandar pozlaćenu petokraku koju mu je, jednom prigodom, uručio general Petar Gračanin. Mlađi brat u džepu čuva i boračku legitimaciju koju mu je potpisao imenjak Ranković.

– Čuvao sam dugo vojničku ravnogorsku knjižicu na tavanu kuće, a onda sam je zazidao kraj ulaznih vrata. Pre tri meseca sam pozvao majstora, razbili smo zid i našli je. Iz nje se vidi da sam bio rezervni podnarednik u Prvom bataljonu Kačerske brigade – pokazuje nam nekadašnji četnik požutelu knjižicu, sa jasno očuvanim otiskom pečata Jugoslovenske vojske u otadžbini.

U rubrici "Borbe u kojima je učestvovao" upisano je crnim mastilom: "Oktobra 1941, u Šatornji, sa Nemcima; februara 1942, u Slavkovici, sa komunistima; februara iste godine, u Družetićima, sa komunistima; 23. VIII 1944, Borova glava (Prijepolje), sa komunistima".

– Naravno da se tokom rata nismo sretali, ali nismo bili ništa manje braća nego što smo sad – priča Aleksandar. – Radenka sam zatekao u našoj kući tek kad sam se demobilisao. Ni jedan ni drugi nismo zaboravili da nas je ista majka rodila, da smo braća i, kako tada, tako i dan-danas, volimo se i poštujemo. Mi smo se izmirili mnogo pre zakona o izmirenju četnika i partizana. Ja sam, istina, ostao "crven" (pri tome nam pokazuje knjižicu SKJ i Spomenicu slobode), stariji brat je i dalje za kralja i otadžbinu, ali jedan drugoga ne pokušavamo da "prevaspitavamo". Jedino u čemu se "ideološki" slažemo jeste da ovo danas u Srbiji ne miriše na dobro.

Braća Milićevići su penzioneri od 1976, penziju su zaradili u Rudniku olova i cinka. Brat-četnik ima hiljadarku više od brata-partizana, a zajedno 25.000 dinara. Obojica svakodnevno čitaju novine, svake "koje dođu do ruke", bolje reći koje im unuk Srđan, direktor dečjeg odmarališta na Rudniku, donese. Mlađi ne vidi ni slova bez naočara, starijem naočare nisu potrebne. I, spremaju se da iziđu na naredne izbore: svako će glasati za svoje, ali to neće pomutiti njihovu bratsku ljubav.