Изгубљене године

ПОСЛЕ ОСАМ ГОДИНА ВЛАДАВИНЕ ЏОРЏА БУША коначно ће се догодити оно што је већина Американаца желела да види много раније – 43. председник САД напустиће Белу кућу. За историјску оцену Бушових година власти још је рано, али већ сада његови савременици су немилосрдни када кажу да је он један од најгорих председника у историји САД.

Такав закључак има чврсто упориште у гласу јавности који каже – на основу испитивања јавног мнења – да је свега 28 процената анкетираних Американаца задовољно што је имало Џорџа Буша у председничкој фотељи. Лошији резултат остварио је само несрећни Ричард Никсон – отеран из Беле куће због афере „Вотергејт” – који је у тренутку политичког прогона био по укусу 27 процената грађана.

Данас је вероватно готово немогуће пронаћи Американца који би могао да каже да се, после Бушове владавине, у САД живи боље. Или, барем, да је његова држава, због успешног „извоза” демократије, угледнија у свету. Разлози за такву ситуацију су многобројни. Буш је гурнуо Америку у један непотребан рат (у Ираку) који је коштао живота више од четири хиљаде америчких војника и ко зна колико ирачких цивила. Руинирао је углед САД у свету мучењима осумњичених за тероризам у Абу Граибу и Гвантанаму, нарушио је основна права Американаца дозвољавајући да тајне службе, без судске дозволе, прислушкују телефоне и завирују у електронску пошту.

Окретао је упорно главу од климатске катастрофе која прети планети – у том стилу је пропратио и обрушавање урагана „Катрина” на Њу Орлеанс – да би, на крају, оставио Американцима у наслеђе најтежу економску кризу од краја Другог светског рата.

Истине ради треба рећи да је у другом председничком мандату Џорџ Буш показао поприличан, може се рећи позитиван прагматизам. То се нарочито испољило у покушајима да се за преговарачким столом пронађу решења за севернокорејски и ирански нуклеарни програм. Ако је веровати „Њујорк тајмсу”, Буш је био тај који није дозволио Израелу да се упусти у тешку војну авантуру и нападне иранска нуклеарна постројења. Међу олакшавајуће околности одлазећем председнику САД свакако треба убројати и чињеницу да је многобројне проблеме (Блиски исток, борба против тероризма, Иран ) наследио од свог претходника, Била Клинтона.

Без обзира на све олакшавајуће околности коначан председнички биланс одлазећег шефа Беле куће Џорџа Буша никако не може да добије прелазну оцену. Биле су то за Америку и свет, најблаже речено, изгубљене године. И што је најгоре, негативне последице Бушове владавине дуго ће се још осећати.

ЛОГОР У ГВАНТАНАМУ ЈЕ ЈЕДНА ОД ТЕМА које повезују садашњег и будућег председника САД, Џорџа Буша и Барака Обаму. Отворен првих година владавине садашњег америчког председника логор је у међувремену постао један од најмрачнијих симбола Бушовог неуспеха и суноврата Америке. Управо је то и био разлог да је нови становник Беле куће, Барак Обама, у својој предизборној кампањи, чврсто обећао да ће један од његових првих председничких потеза бити затварање поменутог затвора.

У Гвантанаму тренутно чамује, како се процењује, око 250 затвореника, које Американци сумњиче за тероризам – а међу њима најбројнији су припадници Ал Каиде и авганистанских талибана.

Затвор у Гвантаму изграђен је, иначе, у истоименој америчкој војној бази на Куби која ту постоји од 1903. године. Реч је о територији од око 117 квадратних километара коју Американци љубоморно чувају користећи је као сталну претњу непослушном комунистичком острву. У овој бази је, уз Бушову сагласност, 11. јануара 2002. отворен први логор за наводне терористе под именом Камп икс зраци (Камп X –Раy) у који је, за свега три месеца, „угурано” 320 затвореника.

Због мањка „смештајног простора” изграђен је неупоредиво већи логор – Камп делта. Од оснивања логора на Куби кроз затвор је прошло око хиљаду затвореника из више од 40 држава. Постојање логора у Гвантанаму дуго је била строго чувана тајна. С јаким разлогом: Американци су у Гвантанаму кршили америчке законе и међународно право на најгрубљи могући начин – чак нису презали ни од мучења затвореника.

Први судски процес против једног затвореника почео је тек 26. марта 2007., чак пет година после формирања логора.

Председник Буш и његова администрација упорно су одбацивали многобројне међународне оптужбе и захтеве да логор у Гвантанаму буде затворен. Тема се нашла и у америчкој предизборној кампањи да би на крају била преточена у Обамино обећање да ће катанац на затвор бити дефинитивно стављен.

Утисак је да Обама неће баш тако лако успети од одржи реч. Већ су се појавила упозорења да би такав потез било ризично повући због штете коју би нанео САД јер би могао, попут бумеранга, да угрози америчке интересе. Из Пентагона је, на пример, лансиран податак да је 11 одсто бивших затвореника у Гвантанаму поново лоцирано међу терористима. Још је озбиљнија примедба да је у логору тренутно око 120 затвореника које америчке власти процењују као веома опасне, али због недостатка доказа не могу против њих да подигну и оптужнице. Шта са њима? Суђење на брзину, протеривање (али у коју државу), пуштање на слободу?

У сваком случају на потезу је нови амерички председник Барак Обама.