Бисер у мраку времена

Човек у бити својој жели да се радује, у основи те речи јесте рад, па је логично да је човеку рад потребан да би се радовао, наводи у свом уводнику часописа „Српска мисао” уредница Душица Милановић. Најновији број посвећен је нашој традицији јер многе од нас не напушта мисао да живимо у најлепшој и најбољој, својој домовини, закључак је уводника.

Часопис објављује текстове и радове наших еминентних уметника, научника и прегалаца у култури, пласира елитне мисли без ограничења, са циљем да српска мисао буде део светске, у нади да ће заинтересовати и младе људе и помоћи им да се издигну изнад стварности „која нас стално понижава”.

Текст „Обездуховљеност као знак времена” професора др Дарка Танасковића отвара најновији број: „Бити човек значи поштовати достојанство људске личности свога брата човека, за шта је темељни предуслов уважавати духовни хумус његовог идентитета.”

Између осталих, ту је текст историчара Бранислава Станковића који разматра традицију Срба између сна и јаве: „Традиција српског народа златна је шкриња препуна блага искованог у пар хиљада година дугом трајању ковачнице скривене у души и свести народној.” Византолог Оливер Томић у есеју „Византијска и српска уметност средњег века” објашњава да је појам византијске уметности међу Србе стигао са Запада. Сликарка Јасна Опавска у свом есеју провлачи нит која се протеже кроз сакралну уметност Балкана. Винчанска култура представља млађенеолитску и раноенеолитску културу.

Есеј „Границе као судбина” професора Драгана Симеуновића скреће нам пажњу да живимо у свету у којем траје вечна борба за простор и његово омеђавање границом.

У студији политичког филозофа Драгољуба Којчића откривамо „Феноменологију чаше”. Чаша је средиште догађаја. Ликови служе да се испуни њена судбина. Писац и редитељ Петар Зец пита се „како вратити зао дух у боцу”: „У зло доба живимо, размишљам можемо ли се некако извући из ових ратова, немира, неспокоја и претњи атомском бомбом.”

„Српска теорема у галаксији” је сторија о Милутину Миланковићу, једном од најцитиранијих научника свих времена у свету. Из пера Озрена Милановића сазнајемо ко је овај српски математичар, геофизичар, грађевински инжењер, климатолог, астроном, оснивач катедре за небеску механику на Универзитету у Београду и светски уважаван научник, познат по теорији ледених доба. Исти аутор пише о Милеви Анштајн износећи мало познате чињенице из њеног живота.

Антрополог Бојан Јовановић подсећа какав је био велики несебични дародавац Владета Јеротић. Историчарка Јелена Шева приближава Прво београдско певачко друштво, које захваљујући љубави и пожртвовању непрекидно траје више од 170 година и наставља да негује и покољењима преноси српску културну и музичку заоставштину. Ту су и јубилеј Етнографског музеја, 120 година трајања, Поште Србије, безмало два века, Фармагедон Марка Крстића, есеј сталног сарадника Слободана Рељића, есеј професора Петра Пијановића, текст Жарка Илића, есеј Алексе Ђиласа, текст нутриционисте Верице Ђокић... У блоку поезије налазе се необјављени стихови Матије Бећковића и прича Љубивоја Ршумовића „Балада о тросамљености”.

Од насловне стране часопис красе фотографије слика уметнице Данице Басте.