ТУПА СЕКИРА

Имате јаку главобољу, улазите у апотеку и без проблема купујете „нешто добро и јако” од чега ће вам уминути болови. То што сте купили и што је на списку аналгетика (гр. алгесиа-бол) обично садржи и кодеин. У питању је добро познати лек против болова, кашља и пролива. Али, кодеин у суштини не делује на бол. Тек кад се кодеин у телу претвори у морфин бол престаје. Међутим, један од десет Европљана старије доби нема способност синтетизовања ензима који претвара кодеин у морфин, па од кодеина нема никакве користи. Шта сад? Можда бисте волели да знате да ли припадате деветорици срећника или не. Пошто не знате, можда ћете целог живота узимати аналгетике на бази кодеина и трпећете главобоље све док не престану саме од себе. Ствар се не завршава само на главобољи. Кодеин је саставни део многих лекова који се употребљавају у психијатрији, реуматологији и пулмологији. Свуда постоји фамозни однос 1:10.

Прича о кодеину безазлена је. Узмимо децу која се од акутне лимфобластичне леукемије (АЛЛ) лече помоћу 6-МП. Кад се ензимски не конвертује у неактивну форму 6-МП постаје токсичан и смртоносан. На сваких 300 болесника, један може умрети.

Оба примера говоре о генетичком устројству и његовом утицају на ефекат лека. Уосталом, мушкарци и жене различито реагују на 20 одсто лекова.

Постоје хронична стања, попут повишеног крвног притиска или ако је у питању епилепсија, када лечење траје деценијама и за која постоји мноштво лекова различитих произвођача. Како године пролазе испробава се све више лекова, поготову кад се појаве „најбољи” и најскупљи. То би требало да гарантује квалитет. Али није увек тако.

За то је много пута крив болесников генетички „маке уп”. Поучан је случај прозака, познатог антидепресивног лека, тријумфалног освајача Европе и Америке. Постоје људи који врло брзо метаболишу флуоксетин, активну супстанцу из прозака, тако да су им потребне три до четири пута веће дозе него онима који га метаболишу споро. Лекар практичар препоручује лек не знајући генотип свог пацијента, иако можда има у виду да међу људима постоји најмање 50 генетичких разлика које утичу на дејство лека. Мало генетичких информација користи се и у универзитетским клиникама, а камоли у болницама нижег ранга. Знам то из искуства. И да су доктори упознати са генетичким разликама, не би имали начин да им се прилагоде. Недостаје новац? Наравно.

За неколико десетина година, лекари ће на нас гледати као што ми гледамо на средњовековне лечиоце, на венесекције за чишћење крви и пијавице против свих могућих болести.

Фармакогенетика као научна дисциплина постоји око 50 година. Велики светски пројект „Људски геном” који је после 13 година комплетиран 2003, дао је фантастичне резултате, тако да сте можда помислили да су у току истраживања која би утврдила утицај генетичког устројства на најчешће прописиване и највише коришћене лекове.

На несрећу, ништа није истинито од тога. Фабрике лекова све ово знају, али тешко се одлучују да троше новац на нешто што не доноси профит. У сваком случају, кад добију дозволе за комерцијалну употребу лекова, зарадиће. Зашто би се секла грана на којој се седи. Недавно, у последњој недељи новембра прошле године, у онлајн часопису „ПЛоС Медицине” појавио се чланак докторке Лајзе Боро из Сан Франциска, (пренео га је „Економист”27. новембра 2008), која је прегледала документацију (2000–2002) о новим лековима и њиховој ефикасности, која је због добијања дозволе за употребу предата америчкој Управи за храну и лекове (ФДА). Особине и учинци нових лекова касније се објављују у медицинским часописима. Докторка Боро је утврдила подвалу: од 17 лекова, 15 је приказано знатно бољим него што јесу. Разлике је у томе што све оно што је поднето ФДА мора по закону бити истинито, док оно што се касније штампа у часописима или што се дели као рекламни материјал зависи од рецензената, који скоро увек нађу неки свој интерес. Уосталом, после доделе Нобелове награде за медицину и физиологију професору Харалду зур Хаусену 2008. покренута је истрага, јер је Бо Ангелин, шведски професор, био у управном одбору фармацеутског гиганта Астра–Ценека који производи вакцину по професоровој рецептури, а истовремено седи у комитету који гласа за добитника Нобелове награде.

Читаоци наслућују да људи од науке и њихове матичне куће немају пара за сопствена истраживања и да их добијају од фабрика лекова и помало од државе.

Сви знамо да се у експертским препорукама различитих лекова, ефекти који доносе профит не могу избећи, али знамо да се могу ставити под контролу.

То је прави, иако тежак задатак.

Професор неурохирургије на БУ