Овом Франкенштајну је имао ко да пише

22. МАРАКЕШ

Маракеш – Славни мексичко-амерички редитељ, сценариста и продуцент Гиљермо дел Торо (Гвадалахара, 1964), један од најистакнутијих аутора савременог жанровског филма познат по свом јединственом споју фантастике, хорора и бајковитих мотива, добитник је почасне „Златне звезде” на 22. Маракеш фестивалу, а уз почаст овом вишеструком Оскаровцу организована је и мини-ретроспекетива.

Творац остварења попут „Мимика”, „Гримизног врха”, „Ђавоље кичме”, „Пановог лавиринта”, „Облика воде”, „Хелбоја”, „Кроноса” и „Пинокија”, прикључио је сада својој жанровски утврђеној стваралачкој лепези и филм „Франкенштајн”, у којем је тај чувени књижевни и више пута филмски реинкарнирани лик претворио у емотивну, човечну фигуру, а сам филм у филозофску сагу о емоцијама и питањима која муче и обичног човека. Његов „Франкенштајн”, са којим је сада у трци за награде „Златни глобус” и Оскар, није више симбол страха, он је допадљиво биће. Тело му јесте подарио творац – Виктор Франкенштајн, али му је Дел Торо створио душу и способност да осећа, жали и тражи љубав.

У ексклузивном разговору за „Политику”, до којег је дошло захваљујући „Нетфликсу”, прво путем „Зума”, а потом и у Маракешу, Гиљермо дел Торо говори о новом читању романа Мери Шели и значају постојања речи, о фројдовским, али и католичким аспектима у новом филму и о најгорем стваралачком искуству у каријери...

И у „Франкенштајну” сте показали вештину сличну Хичкоку, па и Спилбергу, а то је да задиркујете публику са неизвесношћу?

Ако размислите о начину на који почиње Хичкоков филм „Озлоглашена”, постоји дуга секвенца где се не приказује лице Керија Гранта. Само је приказан његов потиљак и одмах је јасно да тако интригирате публику. Кључ откривања јесте да се открије само оно што публика једва чека да разуме или види. Ако то откријете прерано, није их брига. Ако то откријете прекасно, уморни су. Дакле, ствар је у томе да када то радите и начин како то радите, морате бити разиграни.

Ова ваша верзија „Франкенштајна” садржи много више „фројдовског” него било која друга до сада виђена, све ово је више као однос оца-творца и сина којег отац пориче и има у свему томе и психолошког удела.

Мислим да је на то више утицао мој тата, однос мене и моје деце него сам Фројд. Наравно да нисам био у прилици да лично упознам Фројда, али сам сигуран да је и он имао проблема са оцем. Мислим да је универзално то да је отац сенка над синовима, чак и када је веома добар према сину. Мој отац је, по свему судећи, био веома добар човек, али је његова сенка веома дубока. И ако не можете то да превазиђете, нећете моћи да превазиђете ни бол који сматрате нормалним да наносите себи, јер сте рођени са „поломљеним” компасом. Ваша породица га поквари и ако тога не постанете свесни, преносите то даље мислећи да не чините зло, већ добро. Сама прича овог мог филма има и католичку димензију која се не губи. Што више проучавате Мери Шели и њен роман о Франкенштајну, тачније о њеном оцу, ствари ће вам бити јасније. Послужио сам се и Милтоновим „Изгубљеним рајем”, где човек трчи да пита Бога: „Зашто сам овде? Шта је добро? Шта је зло?” и тако доводи у питање улогу анђела и ђавола, улогу узвишеног у нашим животима. Мислим да је ово сјајна католичка прича о оцу и сину.

Бог шаље своје створење, које је он сам, да буде разапет и да искуси бол, а ви се тога некако и држите у овом филму?

Да, све се то некако стопило са овим филмом. Дубина књижевног и духовног истраживања које је уложено у снимање мог „Франкенштајна” није случајно. За мене је то читав живот покушавања да артикулишем шта мислим да је свет. Исто као што је Мери Шели урадила. Ништа се не ради без разлога. Шелијева је испитивала материјал са духовне тачке гледишта, испитивала је очеву фигуру у три своја романа. Мислим да је Шелијева била интригирана спајањем смрти и живота који је произашао из рађања. Дакле, део фундаменталног мита је да сам човек даје живот. То је веома централистичко мушко битисање, са веома сломљеним женским ликом. Са ликом Елизабет у филму покушао сам да понешто другачије артикулишем. Моја Елизабет је нека врста Мери Шели. Укратко, мој филм је некако више дијалог са уметничким делом написаним пре 200 година, али ни Фројд, којег сте поменули, не би имао никакав проблем са мном.

Филмови о „Франкенштајну” требало би да плаше публику, али ова ваша верзија је веома емотивна и филм није застрашујући како би се могло очекивати?

Надао сам се томе да ће филм изазвати емпатију гледалаца и надам се ће они, на неки начин, моћи себе да препознају у овом створењу. Било на начин да желе да се брину о овој невиности, било да су они та невиност. Јер сви смо рођени као ова створења са оним што се може назвати предсвест. На крају филма мој Франкенштајн гледа у сунце и одлучује да настави да живи упркос свим нередима. Освешћено схвата да постоји разлог да једноставно наставе даље.

Дирљиве су сцене када то створење састављено од многих делова учи своје прве речи и то много мења у вашем филму, али колико је вама лично важно коришћење моћи речи?

Да, то је једна од главних ствари која није била сасвим забележена у другим филмовима о Франкенштајну. Не баш на исти начин. Желео сам да то претворим у готово бајковити одломак, а такође је и веома библијски. Када Адам и Ева оду до Дрвета познања и једу јабуку, уче речи и уче концепте и то је оно што их шаље у изгнанство из раја. А оно што је лепо јесте то што Франкенштајн као створење вуче са собом цео живот човека и личности. Он учи речи. Са речима долази концепт. Са концептима долази осећај себе. Са осећајем себе долазе питања, сумње и бол. И на крају, он се поново препушта милости Божјој, које је сунце, али и милости универзума. Дакле, потребне су ти речи да пронађеш обновљени облик милости. Речи су ми изузетно важне. Ово је мој други језик и већина дијалога у Франкенштајну је нова, али је задржана музикалност дијалога који је Шелијева написала. У мом филму ово створење говори на начин на који је учио кроз књиге које му је слепи старац читао.

Занимљиво је постојање те три кључне речи које је створење прво научило.

Да, тачно, створењу су потребне само три речи да би разумело свет. Виктор, Елизабет и пријатељ. И то је то. То је цео свет. И што више речи научи, то више познаје бол, а онда мора да се опорави од тог бола препуштајући се милости. То је, дакле, део његовог животног путовања. Толико је важно, то је тематски једна од ствари са којима сам се борио у сценарију. И мислим да је то у сценарију на крају прилично лепо артикулисано.

Некако се, осим на научна, у овом филму осврћете и на филозофска питања...

Постојало је време у историји човечанства када су филозофија и наука ишле руку подруку. Људи су размишљали о стварима не тежећи добитку или слави, већ из чисте радозналости. И постављали су питања која су доминирала мистеријом и доводили у питање филозофске импликације тога. Мислим да је трагедија сада у томе што ми то не чинимо. Стварамо наизглед прогресивну ствар, али нас заправо једноставно не брину границе људске интеракције и друштвене последице. То је идеја која се провлачи кроз многе моје радове и драго ми је што у то и публика у Маракешу може да се увери јер се овде многи од њих, а не само „Франкенштајн” приказују.

Како гледате на овај тренутак свог живота када дајете глас чудовиштима или било ком другом из филмске индустрије?

Мислим да је једино лоше искуство које сам имао у 30 година каријере било везано за мој филм „Мимик”. А то је зато што сам био у једној од најгорих машина за млевење филма које су икада измишљене, а то је био „Мирамакс”. Начин на који су уништавали каријере био је систематски. Ни ја нисам био изузетак од тог правила, али је то тада било веома тешко наглас рећи, јер су сви обожавали и подржавали Вајнстинов „Мирамакс”. Сви су мислили да су они заштитници филма, а ја сам био само тридесетогодишњи филмски стваралац из Мексика. Али погледајте, преживео сам, овде сам. И у праву сте када ме то питате.

Са „Нетфликсом” вам је боље?

Искрено, у „Нетфликсу” су одмах исказали велико поверење у мене и само су ми рекли: „Дај нам своју листу жеља, шта би желео да радиш следеће?” и дали су ми не само потпуну слободу, већ и знак да на филмове гледају у размерама у којима их ја видим. „Франкенштајн” је заправо велика опера, велики подухват. И ниједном ме нису питали о начину на који сам приступио материјалу, који је веома личан и веома емотиван. Зато сада могу да вам кажем да овај данашњи тренутак видим као савршен трећи чин свог живота. Ха, ха. Хичкок је говорио да је за њега срећа одсуство иједног облака на небу. И желео сам и надам се да је то тај тренутак за мене. Никад се не зна, живот вам доноси изненађења, али за мене је ово златно доба и нешто потпуно супротно од „Мимика” с почетка моје каријере.